Menu

Бесна деца, бесне глисте

Претпостављамо да сте имали прилике да некада у животу присуствујете сцени на улици, у продавници или тржном центру, где дете вришти на родитеља, плачући на сав глас, бацајући се на под и ударајући ногама, рукама или главом о под.

Претпостављамо, такође, да сте успут прокоментарисали такво недолично понашање. За такву децу сигурно сте рекли да су размажена, а за родитеље који то „допуштају“ да не знају шта раде.

Многи родитељи пре него што постану родитељи, кажу: „То се мени никад неће десити“. Међутим, да ли ће се такве ствари дешавати или не, не зависи само од Ваших одлука, већ од Ваших начина реализације те одлуке.

Откуд такво понашање код деце?

001Ако покушате да се присетите првих речи свог детета, приметићете да је једна од њих – „не“. Наиме, дете врло рано почиње да уочава шта му прија, а шта не, као и то ко му може задовољити коју потребу. Како дете расте, стиче све више искустава о томе како да добије и одбије то што жели и не жели.

Фаза одбијања, инаћења, је „фаза“ која се уобичајено појављује између друге и треће године, и готово да је можемо сматрати „нормалном“.

Разлог томе је што дете активно испитује границе у односима (Шта је код кога допустиво? Шта од кога могу да добијем?)

Међутим, начин на који ће се понашати у добијању и одбијању је нешто што зависи од граница које постављају родитељи.

Сходно томе, „бесно“ понашање често се тумачи као проблем у успостављању јасних граница од стране родитеља. Зашто би дете вриштало и бацало се по поду уколико није стекло утисак да ће такво понашање водити некуд?

Како се такво понашање може спречити?

002Готово сваки стручњак који ради са децом ће Вам рећи – поставите јасне границе (што није нимало лак посао).

Потребно је да будете увек (или скоро увек) доследни правилима понашања које установите. Корак који претходи тој доследности је наравно, само промишљање о границама. Шта свом детету треба, а шта не треба да дозволим? Нећете ни доћи до бацакања по поду и вриштања, ако дете зна да Ваше границе неће бити померене тиме (односно да се ваша одлука неће променити тиме што ће вас бламирати на јавном месту).

Дете треба да зна шта се од њега очекује, шта му је дозвољено а шта није. Да бисте могли да створите такву врсту односа, важно је да сами имате став који сте спремни да доследно браните. Уз то, није довољно да само један родитељ постави границе.

Дете зна да препозна ко је слаба карика, односно ко ће бити нарочито „осетљив“ на сузе, вриштање, бацање по поду…Из тог разлога, особе које су активно укључене у васпитање детета (оба родитеља, баке, деке, тетке…) треба да подржавају једни друге у намери да одрже јасне границе тога шта је допустиво понашање.

Шта подстиче такво понашање?

003Сасвим логично, реакција може да поткрепи акцију или доведе до тога да се она никада више не појави. Дакле, ако дете успе да добије своје уколико почне да вришти на вас (Даћу ти шта год, само престани!) или добије вашу пуну пажњу оног тренутка када почне да се баца по поду, наравно да ће се чешће тако и понашати.

Ваша реакција може бити „награда“ за такво понашање. Често родитељ из безнађа шта да даље уради, или попусти детету (што није добро) или сам одреагује бесом (виче или га истуче, што такође није добро).

Прва реакција иде у прилог томе да су ваше границе такве да „допуштају“ лоше понашање. Ако попустите једном, већа је вероватноћа да ћете и следећи пут попустити (и то дете може да увиди). Што се тиче другог решења, важно је да знате да ћете ватром ватру тешко угасити. Такође, губљењем контроле ћете тешко успоставити контролу. Бивајући сами агресивни (вербално или физички) тешко можете научити дете како да не буде то исто. Дакле, и једно и друго решење неће дати дугорочно позитивне резултате.

Шта је кључ за решавање оваквог проблема?

004Оно што се обично саветује родитељима, уколико дође до тога да се дете тако понаша, је да пробају да одрже контролу смиреношћу, не обраћајући пажњу на дететово понашање (тј. не дозвољавајући да оно утиче на исход ситуације), инсистирајући на својим захтевима.

Такође, онда када је дете „мирно“ искористите моделе на којима се може учити: причајте о ликовима из цртаћа, причама из књига или најбоље, користите примере из живота, да бисте објаснили која су понашања допустива а која не.

Није случајно да психолози изнова наглашавају важност добре комуникације са децом. Добро је да дете развија свест о томе шта жели а шта не. Из тог разлога, треба подржати тај процес тако што ћете му помоћи да схвати како треба комуницирати своју потребу.

Ако се нађете у ситуацији да имате проблем са „бесом“ код детета, важно питање које себи треба да поставите јесте шта дете тим понашањем добија, или жели да добије? На тај начин ћете доћи и до пута којим је најбоље кренути. Уколико имате тешкоћа са тим, најбоље је да потражите помоћ психолога.