Menu

Родитељске „грешке“ у свима нама

Наш организам је спреман за репродукцију много пре него што ми осетимо да јесмо. Многи људи кажу да заправо, „психички“ никада нисмо довољно спремни да постанемо родитељи.

Посао биологије је био да нас спреми за репродукцију и можда, да нам приде подари још који инстинкт да своје младе одржимо у животу. Међутим, васпитање, (процес у којем дете треба да изгради свој идентитет, да упозна своје способности, научи да их употребљава самостално креирајући свој „животни пут“) није нешто што је биологија сматрала нарочито важним.

То је оно, што је људима, временом постало важно.

002Бити родитељ значи толико много више него имати дете. Не постоји ни један довољно обухватан приручник за родитеље који би могао да усмери родитеље шта да раде у моментима безнађа (а свако зна да их, готово, по правилу има) и припремити их за ону количину одговорности коју треба да сносе.

С обзиром да беби фали још пар месеци у стомаку да као штене може да се дочека на ноге онда када се роди, ако на нешто можемо да рачунамо, то је да од самог почетка, поред себе имамо једно беспомоћно биће које у потпуности зависи од нашег понашања. Из тог разлога, неретко се управо се анксиозности (како ћемо, шта ћемо, где ћемо, шта ако…?) преломе о прво дете. У том страху, неретко родитељи презаштићују децу (верујући да само таквим понашањима могу да се побрину за дете).

Ако решите све проблеме своје деце, она неће имати других проблема сем вас.- Душко Радовић

Понекад из најбоље намере, децу „научимо“ нашим страховима. У њихов „развојни код“ упишемо наше сопствене „грешке“. Плашимо их сликама које нас плаше, учимо их да се клоне ствари којих бисмо се ми клонили. Уколико ми испољавамо агресивност, учимо дете да је и то начин на који се може понашати. Уколико смо ми узнемирени, дете ће претпоставити да за то постоји разлог. Пример како се ствара емоционална резонанца, пресликавање родитељских емоција на дете. Тако, већ неколико година касније родитељи питају откуд њима тако бојажљиво дете…или стидљиво, или нервозно, или агресивно…(шта год да ти епитети заправо подразумевају у контексту родитељске жалбе на „проблем детета“).

001Док презаштићивање може да отежа деци да развију вештине потребне за касније осамостаљивање, онемогућује им да упознају сфере у којем могу осмислити нова решења, бити креативни и препуштени маштању, домишљатости, довитљивости, недовољно усмерење, препуштање свих одлука детету (које у многим случајевима није ни сазнајно зрело да доноси самостално одлуке), може унети известан страх код детета куда је „прави“ правац, али га исто тако може и одвести у погрешан. Неке од најбитнијих лекција у животу, уче се кроз разочарења и поразе те их треба допустити детету, али исто тако, створити код детета осећање да је након експериментисања позван да се безбедно врати по подршку, уколико му је потребна. Постизање оптималних размера између подршке и фрустрације, довољне структурираности и давања слободе детету да самостално истражују, је ужасно тешко постићи.

Деца и сатови се не смеју непрестано навијати. Ваља их пустити и да иду. – Жан Пол

Врло често родитељи оду код стручњака не да би добили мишљење о томе на чему треба да се ради, већ да би добили потврду оног што већ мисле да знају о свом детету. У стању су да вичу на сав глас не би ли створили толику буку да избегну да чују онај шапат који им говори да нешто треба да се предузме. Који би могли бити разлози оваквих реакција? Листа је предугачка. Од тога да би то изневерило њихова родитељска очекивања о ономе што би њихово дете могло да постигне до тога да инвалидирају слику о себи као о родитељима који су предани, посвећени и поврх свега, добри родитељи.

004
Оно што је, чини нам се, најтеже разумети јесте да родитељи најчешће све, и добро и лоше, раде из најбоље намере. Било да шаљу поруку „Не мењај се, све ћемо то ми средити луче наше“ или „Научи да ојачаш, не изигравај будалу. Доста с глупирањем“, родитељ има уверење да то ради да би његовом детету било боље. У оба случајева, не би нас зачудило (мада свакако има изузетака, јер свако од нас потенцијално носи клицу резилијенције, отпорности на оно што би могло да за неког буде притисак, трауматично искуство) да за само пар година почнемо да причамо о томе зашто је дете бојажљиво, зашто се уздржава од тога да проба нове ствари, зашто одбија да саслуша друге, зашто је навикло да увек буде у праву, зашто се лако расплаче, зашто има утисак да су друга деца непријатељски расположена према њему…

Наше приче често почињу да бивају приче наше деце, баш као што су и неке од прича наших родитеља постале наше. Како ставити тачку на неке ствари ? (односно како детету указати на то да има слободу да само изабере?) Најпре, тако што ћете као родитељи размислити о порукама које детету упућујете, као и о начинима на које би дете могло да те поруке схвати.

Ваше „Тако сам поносна на тебе што си добио пет“ може се чути као „Нећу се поносити ако не добијеш“.

„Могао би да питаш своју сестру како да то боље урадиш“ као „Ево, сви раде све боље од мене“

„Увек ћу бити ту за тебе“ као „Не морам ништа сам“.

Размислите о дугорочним ефектима својих понашања на дете, па нека то буде водиља за то да ли ћете можда унети нешто ново и одузети нешто старо. Прекините низ „грешака из најбоље намере“ и уколико можете, питајте дете шта оно жели.