Menu

Хипнотисани екранима или неким мало другачијим детињством

„Експлозија“ техничких направица, повела је са собом и многе научне дискусије о томе како провођење времена гледајући у екране (телевизора, лаптопова,таблет рачунара, мобилних телефона…) утиче на развој детета.

Пораст пасивности, гојазности код деце, проблеми у вези са различитим аспектима телесног развоја, све учесталији проблеми са развојем говора, са развојем пажње и други, последице су које често се доводе у везу са прекомерним провођењем времена крај екрана.

Методолошки проблеми у утврђивању везе између провођења времена уз екране и различитих аспеката дечијег развоја су бројни. Због њих, психолози ретко када могу говорити о узрочности. Углавном се сва истраживања на крају своде на постојање извесне (јаче или слабије) везе између те две ствари. Међутим, пред причом која даје макар и само наговештај штетности утицаја гледања у екране на развој детета, не смемо затворити очи.

Шта нам је чинити? Како ограничити време које дете проводи уз ТВ и компијутер?

У потпуности забранити деци да се играју таблетима или телефонима, „чачкају“ рачунаре и гледају цртаће, тешко да може бити најмудрија одлука. Уместо тога, треба освестити какву врсту утицаја може потенцијално да оствари прекомерно провођење времена уз екране и управљати се том мапом ризика, уносећи оне садржаје који су за децу стимулативни.

   Гледање у екране не захтева укључивање покрета, а покрет нам је од изузетне важности за правилан телесни развој. Родитељи често користе изговор да су деца лења. Ако имате такав утисак, из нашег искуства, нисте им понудили довољно подстицајне активности.

   Прилог који родитељи често користе када описују стање детета док гледа цртани је „хипнотисано“. И заиста, деца бивају „бомбардована“ стимулусима које примају на мање – више пасиван начин. Какву пажњу детета онда можемо да очекујемо када треба да напише домаћи задатак? Када треба да погледа у бели папир, узме оловку, извлачи различите врсте линија, преусмерава пажњу на садржај из читанке…? Боје, гласови, динамика коју виђамо на екранима, по себи заокупљују пажњу, не захтевајући да се она са намером усмери.

   доwнлоад (1)Није свеједно који тип програма дете гледа, којим типом игрица се забавља на телефону или рачунару. У једном интервјуу, др Весна Анђелковић, са одељења за психологију Филозофског факултета Универзитета у Нишу наглашава: „Веома је важно, најпре, да знамо да негде у предшколском узрасту, когнитивни апарат, мишљење деце, памћење итд има специфичне развојне токове. Деца баш због тих специфичности другачије разумеју медијске садржаје. О томе мора увек да се води рачуна, приликом избора медијског садржаја када су деца у питању. Конкретно, деца не праве јасну разлику између онога што је реалност, и оног симбола који означава реалност. Поента је да не праве јасну границу између тога шта је стварност а шта представа стварности“ Ако се сетимо старих дечијих емисија, којих данас нажалост готово и да нема, видећемо да је потребно да садржај који се презентује деци има свој развојни смисао. Ако се већ време проводи поред екрана, потрудите се да оно буде уобличено. Постављајте питања деци, подстичите их да препричавају, проверавајте њихово схватање онога што су погледали, понудите своју интерпретацију.

   Битно је имати у виду и упозорења логопеда. Са Института за експерименталну фонетику и патологију говора, др Мирјана Совиљ у интервјуу за „Политику“ наглашава да је важно погледати статистику „која сведочи да 63 одсто деце предшколског узраста има проблеме у говорно-језичком развоју, у великој мери „кроји” чињеница да просечно дете предшколског узраста проведе по три сата дневно испред малих екрана и додатних два-три сата у игри са видео-занимацијама, а то узрокује лепезу лингвистичких, психомоторних и локомоторних поремећаја. Пре свега, зато што су телевизија и видео-игрице примери једностране комуникације у којој деца сатима ћуте, а вокабулар којим говоре јунаци цртаних филмова задовољава говорни ниво деце од две године. Ако ослушнемо комуникацију ових малишана, видећемо да је она пуна неартикулисаних гласова и ратничких поклича којима говоре јунаци цртаних филмова или видео-игрица и веома сиромашна”

   Провођење време уз екране може да буде адиктивно (не само за децу него и за одрасле). Из тог разлога, покушајте да детету понудите различите типове активности које ће га стимулисати, уместо да га пацификују и везују за фотеље испред екрана.

   52ц6дц6е2895аРодитељи не смеју да буду неми посматрачи интеракције (ако се то може назвати интеракцијом) детета и екрана различите природе. Гледајте програме заједно са својом децом. Објашњавајте им шта то заједно гледате, постављајте им питања подстичући их да уобличе садржај који гледају.

   ТВ, игрице на компијутеру и телефонима, често се везују за награђивање деце. „Ако будеш појео све, пуштам те да се поиграш на таблету пола сата“. Иако та стратегија „пали“, ако нешто потенцирате као награду, у очима детета то и постаје вредна ствар. С тога, или изаберите другу врсту активности, стимулације, награде којом подстичете дете или ако већ желите да га наградите гледањем цртаћа или омиљене игрице, укључите себе у тај процес (макар и тако што ћете ви бити особа која утиче на избор садржаја)

Махом ништа по себи није, ни добро, ни лоше. Из тог разлога, пре него што Вам било ко да „јасне“ смернице шта да радите (па и ми кроз наше текстове) промислите сами. Покушајте да предвидите последице али и да сагледате постојеће; информишите се путем извора који су Вам доступни онлине; посаветујте се са стручњацима у које имате поверења. Ако нам нешто данашњица омогућује, то је обиље информација. Ако нешто ми треба да научимо, то је да из тог обиља извучемо оно најкорисније.