Menu

Да ли су деци потребни узори?

Јесте ли приметили како се готово сваки разговор о младима заврши закључком да су се вредности промениле (на горе)? Ако се вредности једног друштва могу сагледати кроз то ко су узори данашњице, онда не можемо а да се не запитамо: да ли то млади бирају „погрешне“ узоре, и ако је тако, које ће вредности онда усвојити наша деца?

Можемо се упустити у велике филозофске расправе у вези са тим које су то вредности „исправније“ од других, да ли су заиста нове генерације „вредносно закржљале“ (или су „старе“ оне које заправо ништа не разумеју) и шта су то уопште вредности. У зависности од тога из чијих ципела посматрамо слику „стварности“ зависи шта ћемо одабрати као вредности. Можда много важније од уласка у дискусију које су то „пожељне“ вредности, јесте разумевање тога зашто су узори тако важне карике у развоју детета.

Зашто су уопште деци потребни узори?

Знате кад Вас стално угњетавају на послу и не можете да се изборите за свој глас, а онда се деси да одгледате „Гладијатора„. Преплави Вас неки невероватан талас дивљења према човеку који се борио за своје идеале. И некако, барем на трен, пожелите да сте као он. Као што је један Расел Кроу нама потребан да преживимо свој недостатак снаге да се изборимо са свакодневницом, тако је и детету потребан барем један Супермен који ће моћи да иступи пред страшне противнике и покаже да се свако „чудовиште“ може победити.

11Онда када зна да је физички немоћно, да је „још увек мало“, детету је потребан неки лик који ће бити све, само не то- јер кроз њега и оно може да научи да се бори са змајевима.

У нама је неоспорно залог другога. У нашој деци живе и наше снаге и наше слабости, јер и једно и друго „учитавамо“ у дете и онда када можда на то не обраћамо пажњу. Родитељи су најчешће, први „узори“ деце. Великани (физички велики, пре свега) у очима детета, који могу да га заштите од свих недаћа на свету. То је она чувена фаза „А знаш шта може мој тата“ (што је нажалост, фаза која понекад превазилази рано детињство). Кад-тад, деца ће увидети да родитељи баш и не могу онолико ствари колико су мислила да могу. Онда крећу у потрагу за другим идолима, од бака, стричева, тетки до Супермена, принцеза, спортиста, певачица и ко зна којих све стварних или нестварних ликова. Као да је деци потребно да виде оног ко може нешто што њима лично недостаје. Много се може сазнати о деци на основу ликова која бирају као узоре: шта је то што им недостаје (односно оно што тај лик може).

Откуд то да су нам узори тако важни за развој?

200404975-001Велики део нас изграђен је од онога што други људи мисле да јесмо. Оно што ми сматрамо да јесмо (добри, лоши, храбри, кукавице, вредни, лењи…) не бисмо могли да будемо без другог да нам то потврди. Како бисмо знали да смо такви и такви ако нема неког да нас упореди, да нас вреднује? Према коме бисмо могли да будемо добри, лоши, храбри? Други људи су нам потребни да бисмо изградили оно што доживљавамо као своје „ЈА“. Родитељи као први „модели“ дају нам слику онога што би требало да се у друштву вреднује. Како растемо, тако бивамо способнији да упоредимо где су родитељи, а где су други људи. Та могућност да упоредимо нам указује на неке особине које бисмо можда волели да имамо. Шта онда радимо? Угледамо се. Учимо, мислећи да ће то ново моћи да нас доведе до тога да на другачији начин себе доживљавамо, да постигнемо нешто што раније нисмо могли.

Деца обожавају да опонашају (Тако уче.). Опонашају најпре оно што им је доступно, а потом опонашају оно што мисле да се код људи вреднује. (Сређиваће собу ако то раде маме, али ће и ударати своје играчке, а можда и другаре, ако виде да то тата подржава, или можда ради).

Имати узоре, значи имати прилику да научимо нешто ново. (не улазимо у то колико то „ново“ може бити добро или лоше)

Где настаје проблем са узорима?

Проблем са узорима је што их често представљамо или их деца доживљавају као непогрешива бића. Апсолутно добра, наспрам апсолутно лоших. Многи аутори научних рубрика наглашавају важност тога да се хероји представе као особе које имају како добре, тако и лоше стране; да се ради о комплексним личностима које се не могу свести само на један епитет „храбар“, „вредан“, „добар“. Прича о савршености полако бива замењена причом о погрешивости, и то даје наду да ћемо оспособити децу да у другима траже добре стране, вредности о којима могу научити, понашања која их могу учинити бољим особама, али их и оспособити да критички мисле онда када дођу до одређене развојне етапе. Узори не би требало да буду исто што идоли. Требало би да се разликују по томе што узори служе као средство развоја, а идоли служе као кочница. доwнлоадУзор даје модел за компензацију недостатка (на пример, узор је одважан а нама одважности недостаје) али узор је погрешиво људско биће, далеко од савршеног, док су идоли предмет идеализације (што је аутоматски, с обзиром да би требало да се ради о особи, погрешна претпоставка)

Како да знамо да наша деца бирају „праве“ узоре?

Причајте са својом децом. Сазнајте шта је оно што виде у одређеном цртаном јунаку, Вама, учитељици, тетки, деки, стричевима… Шта је оно што имитирају, на шта се угледају? Размотрите колико су узори прави ресурс за оно што мисли да му „фали“. Ако видите да постоји известан јаз између тога шта мисли да му недостаје и узора од којег неко понашање или особину треба да научи, онда покушајте да будете креативни у томе да понудите довољно добар узор. Одгледајте заједно неки филм, прочитајте причу, погледајте породичне фотографије.

Узори које бирамо су као помоћни точкови на бициклу. Помажу нам да створимо утисак да знамо да возимо, и онда када још ту вештину нисмо савладали. Када дође време, престанемо да их „користимо“ и сећамо се само колико много су нам били важни. Они остварују своју функцију у томе што нас уче да можемо нешто, подстичу нас да кренемо њиховим стопама и освојимо оно што нам је важно. Из тог разлога, пратите које узоре имају ваша деца. Велика је вероватноћа да ће их научити много чему.