Menu

Из ког је раја батина изашла?

Изрека „батина је из раја изашла“ у протеклих месец дана у Србији, озбиљно бива доведена у питање, како се у преднацрту Грађанског законика предвиђа забрана физичког кажњавања деце. Важећи Породични закон већ предвиђа да деца не смеју бити подвргавана понижавајућим казнама и поступцима од стране родитеља, на начин на који вређа достојанство детета, и да су родитељи дужни да своје дете заштите од насиља других. Сама изрека, „батина је из раја изашла“, указује нам да смо некако, барем делимично „чиповани“ да верујемо да би батине требало да буду легитимно васпитно оруђе и самим тим смо некако, према њима и попустљивији. Да би се родитељи подстакли да размисле о алтернативним начинима васпитавања детета која не обухватају физичко кажњавање, писци Преднацрта законика су сматрали да физичко кажњавање треба изричито забранити.

Несумњиво, према броју написаних чланака и што научних, што квазинаучних трибина о физичком кажњавању деце, ова вест је узбуркала јавност.

Коме веровати у то шта је исправна одлука? Струји која је за физичко кажњавање или струји против ње?

Легитимитет укидања „права“ родитељима да физички кажњавају своју децу у изјави за РТС, Олга Цвејић Јанчић, члан Комисије за израду Грађанског законика, налази, између осталог у томе да „ниједно истраживање до сада није показало да је батина корисна за дете.“ Наиме, средином прошле деценије, опсежно истраживање спроведено од стране УНИЦЕФ-а у нашој земљи, показало је да родитељи физичко кажњавање најчешће користе импулсивно, из своје немоћи да пронађу било које друго решење које би могло да реши проблем. Важно питање које себи морамо да поставимо је то, колики се део наших фрустрација преломи о дете и колико пута је дете добило батине јер ми нисмо били довољно „креативни“ да смислимо другачији начин?

имагес1Још много пре предлагања ове забране, лекар и психотерапеут Зоран Миливојевић говорио је о томе да је физичка казна легитимно васпитно средство онда када се друга средства покажу као неефикасна. „Телесно кажњавање је поступак резервисан за посебне ситуације у којима, по оцени родитеља, други поступци нису довољно ефикасни. Нека деца у неким ситуацијама једноставно морају да доживе телесну казну како би пристала да се подреде родитељском ауторитету“, наводи Миливојевић у једном интервјуу. Он наводи да постоје три ситуације када је физичка казна примерена:

1. Када је дете мало и када није у стању да разуме могуће последице својих поступака, а у питању су опасне последице.

2. Када је дете агресивно и насилно према другој деци, животињама и одраслима.

3. У ситуацијама када дете одбија да прихвати друге казне и да промени понашање.

Иако би се са Миливојевићем бројни родитељи сложили, неминовно је поставити критичка питања која се тичу тога: 1) Како смо утврдили да су друга средства неефикасна, односно шта смо у ствари пробали да урадимо? 2)Како ћемо јасно знати да препознамо „посебне“ ситуације и да не пренаглимо са казном? 3) Како поставити доследне стандарде у томе када је казна примерена? 4) Како уједначити различита гледишта у вези с тим шта се подразумева да дете треба да ради да би „родитељски ауторитет“ био испоштован? Нешто што су наочиглед кристално јасни примери ситуација, заправо у пракси могу дати изговор родитељима да примењују казну и онда када нису у довољној мери испитали шта још може да „да ефекат“ осим физичке казне.

Кад смо већ код ефективности физичке казне….У чланку америчког „Хафингтон пост“-а (Хуффингтон Пост, „Wхат Сциенце Саyс Абоут Усинг Пхyсицал Форце То Пунисх а Цхилд“) објављеном у септембру ове године, изнета су истраживања која говоре против такве васпитне мере и показују њену неефективност као и негативне последице које оставља. Аргументи против казне, а засновани на научним истраживањима говоре о томе да је за ону деца која су физички кажњавана вероватније да ће испољити већи степен агресивности; да иако се чини да казна „ради“ њени ефекти су махом непосредни и краткотрајни; физичка казна подстиче децу да прихвате насиље као модел понашања, који ће учесталије испољавати према вршњацима; грубе физичке казне се повезују са повећаном вероватноћом каснијих поремећаја расположења, анксиозних поремећаја, злоупотребе дрога и алкохола. Стејси Друри (Стацеy Друрy) професор психијатрије и бихејвиоралних наука на Тулановом Универзитету у Њу Орлеансу, у САД-ма (Тулане Университy) истакла је за једне новине да је циљ дисциплине, која као реч има корен у латинском језику и значи подучавати, да подстакне промену у понашању. „Физичка казна се показала у бројним, бројним, студијама као неефективна метода када је промена понашања у питању“ и да заправо све што таква казна може да подучи, да пренесе као сазнање, јесте да је „агресивност адекватан модел за решавање проблема„

Деца можда неће слушати оно што причате, али ће имитирати оно што радите. Тиме што се физичка казна примењује као ресурс за то да се деца дисциплинују, заправо деци указује на батине као примерен начин решавања конфликта. Физичка казна често шаље опасну поруку да је она начин да се ствари исправе, да је допустиво нанети бол неком, повредити га, нарочито ако је слабији, физички немоћнији у односу на вас. Сара Ковач, новинар ЦНН-а извештавајући о студијама које се баве физичким кажњавањем деце истакла је да је „тужна иронија да што више кажњавате своју децу због њихове необузданости, то је мање и имају“.

Тражећи изворе у нашој земљи који говоре о примерености физичке казне, поред текстова Зорана Миливојевића, наишли смо и на један крајње негативни (мада хумористичан) пример на једном нашем форуму у једном од коментара:

Једна бака је на каси велике самоуслуге на реду да плати. Иза ње у реду стоји једна младја зена са несташним сином од 9 или 10 година. Син стално гура мајчина колица која већ 5-6 пута ударају баку по ногама. Бака се окрене малом и замоли га да престане да је удара. Пошто мали наставља да је удара, бака се окреће његовој мајци и каже :

– Зар не можете да кажете вашем сину да ме не удара?

Млада господја, без узбуðења – хладно одговара :

– Не! Моја метода васпитања му дозвољава слободу да ради шта год жели, све док до његове свести не додје да то што ради другима не ваља. Научно је доказано да је та метода далеко ефикаснија!

У реду иза даме са дететом стоји један момак од неких 19-20 година, који све то пажљиво слуша, а у руци држи теглу са пекмезом од црвених рибизли. Кад је дама завршила своје објашњење методе васпитања, он отвори поклопац од тегле и мирно истресе целу теглу пекмеза младој дами на главу. Сва бесна, ван себе, дама се окрене младићу, а он хладнокрвно одговара:

– Знате, господјо, ја сам васпитаван слободно, баш на исти начин као и ваш син. И – ево видите резултат!

Старица се весело окрене благајници и каже :

– Молим вас, ставите ову теглу пекмеза на мој рачун.

цхилдрен-303Е сад… Ова интересантна прича сасвим сигурно не може бити аргумент „за“ физичко кажњавање деце. Оно што струја која је против физичког кажњавања истиче јесте да „отклањањем“ физичке казне, аутоматски не говоримо о пермисивном, попустљивом васпитању где је детету дозвољено да се понаша на који год начин оно пожели. Батине нису једини пут ка постављању граница прихватљивог понашања. Штавише, неко их може посматрати као врло инструзиван начин кршења истих.

У тексту који носи назив „Бити или не бити (децу), питање је сад“ (Пешчаник.нет) професори са катедре за развојну психологију Филозофског факултета Универзитета у Београду, Александар Бауцал и Ксенија Крстић, као стручњаци из области и као родитељи констатују да „ако се договоримо да желимо заједницу без физичког кажњавања, то не значи да многи од нас родитеља неће бити у искушењу да примене физичко кажњавање и да понекад нећемо успети да одолимо његовој примени. И да, то значи да ће нам бити теже да у одређеним ситуацијама нађемо алтернативан начин да „изведемо наше дете на прави пут“, али ћемо бити бољи људи и помоћи ћемо својој деци да и они постану бољи људи и бољи родитељи својој деци.“

У тежњи да се јавности представе разлози за увођење забране физичког кажњавања, сутра ће у Центру за културну деконтаминацију (Бирцанинова 21) од 18 до 20 часова говорити стручњаци, психолози, психијатри, педагози и психотерапеути, па Вам предлажемо да одете и поставите питања стручњацима. Трибина ће бити организована од стране Психоаналитичког Друштва Србије и Инцест Траума Центра.

Као епилог ове приче (и мада, како се чини судећи према трибинама које се тек организују, биће потребно још борбе да се већина определи за једну од струја), желимо да подсетимо родитеље на то да батине прекривају много алтернативних начина да се дете васпитава. Ако се питате „којих?„, вероватно значи да их нисте довољно истражили. Из тог разлога, пре него што се определите за батине као инстант седатив за дете, размислите постоји ли адекватнија алтернатива из које дете нешто може да научи.

„Децу не треба батинама васпитавати. Она нису бифтек који треба тући да би омекшао“. Едгар Алан По

Можда понекад родитељи заборављају како би васпитавање деце требало да буде, од свих, најкреативнији посао.