Menu

Како развијати такмичарски дух?

 Такмичарски дух је скоро увек омиљенија тема од стидљивости. Позитивније је оцењена у друштву, сматра се особином која нас води ка вишим, бољим резултатима. Пре ћемо се забринути ако имамо дете које не воли да се надмеће са другима него дете које то обожава. Наше теорије о личном напретку, чешће говоре да је боље имати него немати такмичарски дух. Онај који „гризе“ више шансе има да успе у животу од „стидљивка“. Сложићете се и Ви, претпостављамо.

Међутим, када су људске особине у питању, не постоји иједна која се у исто време не може и хвалити и кудити у зависности из које је перспективе посматрамо. Оно што је био позитивно конотиран „такмичарскии дух“,временом се може сматрати агресивношћу, себичношћу или неком другом особином коју, махом, не вреднујемо позитивно. Дакле, када говоримо о такмичарском духу, важно је да поставимо питања:

   У односу на кога дете воли да се такмичи? (Са киме се дете такмичи?)

   У којим контекстима? (Где дете испољава „такмичарски дух“? Само на спорту, само у друштвеним играма или независно од ситуације?) такмичимо)

   Како дете прихвата „победу“ а како прихвата „пораз“? (Шта се дешава у једној а шта у другој ситуацији?)

Тсликаек када одговоримо на ова питања можемо добити увид у то шта је заправо природа тог такмичарског духа о којем толико причамо. Да ли и Вама слика „такмичарски настројеног детета“ пред очима евоцира слику детета које обожава да се наметне као најбоље и бори се да победи са једне стране, а са друге стране, „лоше“ подноси „пораз“? Оно што се ми трудимо да постигнемо у школици спорта није стварање овакве слике. Ми бирамо да видимо такмичарски дух је као жељу да се сопствене снаге упореде са снагама особа са којима смо у односу, тако да наше снаге превагну.

Да ли да подстичемо такмичарски дух? Тешко је не охрабривати такмичење, а још теже избећи ситуације такмичења у које нас свакодневни живот уводи неминовно. Међутим, када говоримо о „развијању“ било које особине код детета, важно је да будемо свесни колико својих порука учитавамо у дете и колико то може бити погрешно. То што ми нешто видимо као недостатак такмичарског духа, дете може видети као начин да се посвети некој сопственој игри и промишљању. И зашто би то било погрешно?

Оно како видимо себе често је саграђено од порука које нам други упућују. Многе поруке „ти си…“ временом су се трансформисале у „ја сам…“ и уткане у нас. Тешко је раздвојити оно што мислимо да јесмо од оних особина које су нам други приписивали. Ми смо бића која бивају често дефинисана односима у које ступају. Многа деца одрастају мислећи да је предуслов за добијање љубави и пажње уствари бити успешан, бити први у сваком надметању. Ужасно јаке жеље да се буде на првом месту зна да буде одраз тешкоћа на које дете наилази да би се уклопило у породицу или међу вршњаке.

Да, треба подстицати такмичарски дух али једино ако смо свесни два основна принципа.слика1

   Свако је дете различито од друге деце.

   Не треба схватати своје тумачење ситуације као једино могуће.

Прихватите да то што се Вама чини као пожељно можда не прија детету.

Са ова два принципа у рукама као важним заставицама за даље давање смерница, можемо дискутовати даље о такмичарском духу.

   Ако неку поруку треба да пренесемо деци јесте: Прво- Надмаши себе!

Уместо даучимо децу да су победници они који остваре бољи резултат у односу на друге, хајде прво да их научимо да оно што постижу упоређују са оним какви су били раније. Идеја је да смо сами себи највећи противник и највећи савезник. На тај начин, дете окрећемо ка сопственим капацитетима, снагама и слабостима.

   Важно је да смо свесни: Као родитељи, пример смо својој деци!

Дете можда неће слушати оно што кажете али ће имитирати оно што радите. И будите сигурни, имитираће Вас веома добро! У преводу, уколико дете учите фер плеју, немојте псовати играче док гледате утакмицу. Ако учите дете томе да је важно учествовати, немојте вређати свог омиљеног тенисера када посустане. Шта год да је порука коју желите да детету пренесете, потрудите се да можете да је пренесете кроз оно што свакодневно радите.

   „Па шта ако си изгубио?“ Идемо даље.

Важно је да деца знају да пораз није смак света. Ту сте опет Ви главни пример. Ако Ви схватате „поразе“ трагично, сумњамо да ће их Ваше дете испрва икако другачије схватити.

   Усмерите пажњу на труд који дете улаже, не на исход.

Често нас језик помами да, желећи да опишемо понашање, грешком опишемо особу у целини. На пример, „Он је урадио нешто глупо“, лако измени облик у „Глуп си“. Невероватно, особе врло често почињу да верују у то да они јесу такви каквим их ми грешком опишемо. „Изгубио си у игри“, дакле „Губитник си“. Некад из најбоље намере, упућене су нам поруке које ми интегришемо у слику коју стварамо о себи. Пробајте да научите „језик“ који разликује дело од особе; ниси ти ни лош ни добар, већ нешто добро или лоше радиш.

   „Ко сам ја да ти кажем да не можеш?“

Учите дете томе да оно само буде одговорно за резултате које постиже. Не ускачите са тешењем, кривљењем других људи, околности… Идеја је да дете само пожели да надмаши себе, а онда када буде довољно спремно, да и другима покаже оно што може.

доwнлоад

Где би биле многе велике звезде, велика имена, револуционари, креативци, да нису имали у себи тог, нечег такмичарског? Ми желимо да искрице жеље да се деца надмећу подстакнемо кроз спорт, али да никада не заборављамо да се водимо овим принципима. Свако дете има право да одбије да буде онакво каквим ми желимо да га учинимо, или да барем има прилику да пружи добар отпор. И то је поприличан напор зар не? Остати доследан у својој жељи да се опиреш норми да будеш онакав каквим те замишљају, није лако. Зато овај текст желимо да надовежемо тексту „Правда за сву стидљиву децу“ са једне стране и нагласимо да је увек важно вратити се на то шта је детету битно и шта је за дете важно, а онда и тексу „Родитељи обуздајте се, то је само спорт“, да се родитељи не би превише „занели“ у подстицању такмичарског духа.

Хајде да најпре дете разумемо. Онда све остало.