Menu

Да ли презаштићујете своје дете?

  

У времену када су нам најдоступнија сва могућа техничка средства да учинимо свет безбедним местом, парадоксално имамо огроман број теорија које тврде да он никада није био мање безбедан. Колико се знања таложи и обрађује о томе како детету пружити најбоље могуће услове за раст и развој, толико се више претњи по дететово здравље и безбедност опажа.

Шта онда остаје родитељима, но бескрајни низ питања о томе како да се на најбољи могући начин постарају за своје дете.

Одредити, пак, меру довољности у томе шта дати и не дати детету је готово немогуће. На полицама књижара ћете наћи бројне приручнике за родитеље, али ни један од њих неће бити довољно јасан у својим инструкцијама. Бити родитељ значи неминовно правити грешке и учити на њима, јер свако је дете „прича за себе“.

Међутим, како наћи своју меру?

Како баждарити деловање тако да дете не презаштићујете, а да у исто време не будете ни превише строги?

Лако је уочити разлоге зашто да не будете ни једно ни друго. Уколико забарикадирамо дете тако да ништа лоше не може до њега доћи, превиђамо то да смо уклонили могућност да до њега дође и ишта добро. Ускраћујући детету искуство да само истражује, саплете се, погреши, доживи да не успе и да изађе на крај са неким задатком, дете хендикепирамо за оно што често зовемо „реалним животом“. Са друге стране, држећи дете под строго јасним сетом инструкција, ми не дозвољавамо да научи да мисли својом главом, да промишља оно што ради. Стварамо дете које је у потпуности зависно од родитељских инструкција.

Када претерујете?

Из најбоље намере, деци некад учитамо своје страхове. Једноставан пример тога је да деца која се плаше паса обично имају родитеље које их уче да се пса треба плашити. Из намере да заштитимо дете од повреде, ми га учимо стварима којих се треба бојати. Запитајте се – колико мојих страхова проживљава моје дете? Децу тежимо да плашимо сликама које нас плаше, учимо их да се клоне ствари којих бисмо се ми клонили. Уколико смо ми узнемирени, дете ће претпоставити да за то постоји разлог, те ће и оно само „имитирати“ вашу емоцију.

хелАко је Ваша прва реакција на незадовољство детета (у највећем броју ситуација) „решиће све то мама„, тешко да можемо говорити да детету дајете превише слободе да се само носи са искуством да некада ствари неће ићи баш по његовом. Овакве родитеље у страној литератури називају „хеликоптер родитељима“ (замислите слику хеликоптера који слеће и одувава све око свог тежишта). Ова сликовита метафора показује управо колико из најбоље намере да своје дете заштитимо, заправо терамо од детета могућности да нешто допре до њега, да га неко ново искуство научи нечему.

Сноw-плоугх-ин-ГленцоеУ литератури о родитељству се често среће још једна сликовита метафора родитеља а то је „сноw плоугх“ (машина за чишћење снега). Ова чудна метафора заправо има своју логику ако замислите да је родитељ та машина која иде испред детета и расклања „снег“ да би дете корачало по глаткој површини. Проблем са оваквим родитељима јесте што сав тај снег, односно заштићивање од свега негативног, се обија назад о дете у виду великих очекивања („Све сам ти пружио, сад је твој ред да вратиш“ „Ја сам се толико трудила ни око чега не мораш да се мучиш, твоје је само да….“). Замислите терет таквог презаштићивања које једно дете мора да понесе. Неке од најбитнијих лекција у животу, уче се кроз разочарења и поразе. То није искуство које имамо право да ускраћујемо, ма колико желели да заштитимо своју децу. Уколико сте унапред склањали све препреке са пута, мењали околности и људе око Вашег детета, пре него да детету пружите могућност да се адаптира, можда би требало да се запитате о важности тога да стратегију промените.

Како да пронађете баланс?

Најпре, важно је да као родитељ схватите да Ви нисте једини фактор који утиче на одрастање детета нити сте једина особа која може да искоординише осталим факторима. Не постоји нико на свету ко Вам може излистати све могуће ризико факторе да се нешто лоше деси. То је први корак.

Нико не каже да треба пустити дете да се само носи са свиме што му одрастање носи. Не желимо да својој деци створимо утисак да немају подршку и да немају сигурну базу у којој могу да прикупе енергију, љубав, топлину. Важно је да наша деца знају да смо ту за њих. Ако мислите да Ваше дете у то сумња, можда би други корак био да управо на то обратите пажњу.

Сваки следећи корак правите мислећи на то какве последице свог деловања можете видети у будућности, једном када дете одрасте.

Како спорт може да помогне?1

Спорт је идеална платформа да дете опроба своје снаге и тестира своје слабости, доживи и победу и пораз. Управо у тим контрастима искустава учи се да су и једно и друго неизоставне стране пута који води ка томе да напредујемо. Притом, уз добро вођство искусних професора, за децу ни један пораз неће бити трауматично искуство већ начин да се нешто ново кроз игру и спорт научи. Такође, у спорту дете може да научи да подршку тражи и од других људи (вршњака и професора, тренера), осим родитеља, што је ужасно важно искуство за одрастање.

Хајде да завршимо овај текст цитатом Душка Радовића:

Ако решите све проблеме своје деце, они неће имати других проблема сем вас.

Текстови у вези са темом родитељства: Како се (не) васпитавају размажена деца , У лажи су кратке ноге , Родитељи обуздајте се! То је ипак, само спорт. , Метод шаргарепе и прута или можда нека мало другачија прича?