Menu

Како се (не) васпитавају размажена деца

   

Иако постоји неки прећутни (ту и тамо понекад елаборисани) консензус о томе шта значи бити добар родитељ, ипак и уз бројне приручнике стручњака из области развојне психологије, не постоје јасне и једнозначне смернице о томе како васпитавати дете. На сваком родитељу је да нађе неку „своју меру“ у постављању граница у односу са дететом, постављању система правила која важе у породици и критеријум који служи за дискриминацију оних случајева када дете треба подржати и оних када треба рећи „не“ без поговора.

Васпитне мере, као што смо већ поменули, нису дате као параметри а приори. Оне у великој мери зависе од наших схватања, нашег образовања, наших ставова, нивоа толеранције, културе, схватања обичаја, нивоа осетљивости за дететове потребе и слично. У тражењу адекватних „мера“ спрам свог детета (или своје деце) неминовно грешимо. Колики је степен увида у то да ли грешимо, већ је друга прича. Свакако, јасно је да су се времена променила од оних када је фокус био на томе да се деци треба дати до знања да су мажена и пажена и да је у овом тренутку много више прича о „презаштићеној“ или „размаженој“ деци.

Конфузија је настала код покушаја да се направи разлика између нечег што је лако (у пракси) помешати. Размазити дете не знаћи дати му много љубави. Не, није проблем у пажњи, нежности, сигурности коју пружате детету. „Размажено“ постаје оно дете које не може да схвати да постоје извесна правила. Изостанак пружања „сигурне луке деци“ у смислу привржености, пажње, психолози сматрају опасном грешком. Дете би требало да одраста у средини у којој се осећа вољено, сигурно, заштићено. Дете, међутим, не би требало да одраста без неког система правила.

Теорије учења сагласне су у једном: доследност је једна од најбитнијих основа учења. Доследно у времену, одређен стимулус мора да буде праћен одређеном реакцијом да би се нешто научило. Дакле, ако је стимулус „кршење правила“, реакција мора да буде постављање границе. Ако родитељ постави границу (макар и само једним „не“) реакција детета треба да буде „смиривање“. Пошто су родитељи по природи људска бића, је л’, а самим тим и греше, ту доследност често нарушавају осећање кривице, те се детету, ад хоц после „казне“ уводи „награда“, нешто што он технићки „није заслужио“. Важно је да сваки пут када ухватимо себе да то радимо поставимо и питање о томе коју смо поруку тиме послали детету.

Мислимо да је сваком познат барем један родитељ који тежи да свом детету буду „друг“. Многи психолози и педагози саветују да и у односу у којем родитељи покушавају да успоставе овакав однос са дететом, важно је да задрже барем неку форму ауторитета. На крају, деца ће наћи другаре међу својим вршњацима. Родитеље међу вршњацима, тешко.

Како да знате да сте размазили дете? Тешко да негде можете наћи свеобухватан списак који ће имати јасно дефинисане индикаторе за детектовање „размажености“. Међутим, најлакше је рећи да се, барем у нашој култури, каже најчешће да је размажено оно дете које не прихвата родитељска (нити било чија) правила, има обичај да „тера по свом“ и онда када није прилика да то ради, а при отпору других има изливе беса или плача. Многи препознају такву децу по томе што родитељи буквално морају да их моле да нешто ураде и таква деца су најчешће „укачила“ да су родитељи лако оруђе за манипулацију. Родитељи подмићују, играју по правилима детета, а дете преузима све „ингеренције“ које су му дате, понашајући се онако како хоће.

Не претерано стручан скуп индикатора, али верујемо – здраворазумски врло близак опис онога што је данас могуће видети готово свакодневно.

Шта радити? Успоставите систем и покушајте да га се држите доследно. Размислите које су то ситуације, која су то понашања, који су то „лоши манири“ који детету не смеју бити допуштени. Покушајте да створите себи слику родитеља који је довољно нежан, пажљив, брижан према свом детету, родитељ којем дете верује, којег воли и који узвраћа љубав детету али и који зна да повуче границу тамо где је потребно и уведе правила која треба поштовати.