Menu

„Тужићу те мами“

Онај родитељ чија се деца никада нису посвађала, нека први баци камен.

Да ли уопште неко зна родитеља двоје (или више) деце који ни једном није чуо:

„Престани, тужићу те мами. Мамаааааа, он ми дира луткууууу!“

„Он је први почео да ме удара!“

„Ја сам хтео само да се играмо, а он је одмах почео да ми виче а ја сам морао да се браним!!„

Када мама или тата стигну „на лице места“ да направе увиђај, стрпљиви ће саслушати децу и са доказима, као што су поломљене играчке, огреботине, модрице, сузе донети одлуку ко ће завршити „иза решетака“, „под присмотром“ а ко ће бити „ослобођен кривице“. Ко сматра да ово није заморан посао, већ лак, једноставан, који се може обавити уз мало утрошка енергије очигледно није родитељ (барем) двоје деце. Небројено много пута, родитељи бивају стављени у позицију судије, а судијска столица није ни за једног родитеља нарочито удобна.

Елем, овакве сцене размирица су ретко изловане. Тешко је увек бити стрпљив и понекад се без много саслушавања, „стране у сукобу“ раздвајају и кажњавају. Понекад родитељи пусте децу да се сама снађу и без њихове помоћи ( Па нека научи да се сам брани, треба да очврсне…“) а некад ће се умешати и превише у жељи да једно дете заштите („Не смем да дозволим великом да чачка малог“) Шта је најбоље решење и најадекватнија реакција, ретко ко може рећи.

Већина прихвата љубомору и ривалство међу браћом и сестрама као природна осећања.имагес

Оно што већина не зна јесте да претераном драматизацијом постојања ових осећања и страхом да ће се она погоршати, заправо, родитељи могу да доведу да се агресивно и непријатно испољавања појачају. У страху да неће успети да исконтролишу свађе, деси се управо то – свађе постају интензивније.

Хајде да се на тренутак ставимо у ципеле старијег детета које чека да му се роди млађи бата или сека. Мама му је непосредно пре и непосредно после порођаја, фрагилна, осетљива и скоро сво расположиво време посвећује бризи о том новом бићу које долази на свет. Шта може да дете извуче као закључак (чак и ако се ви свим силама трудите да учините обрнуто): мама ми више не припрада. Истовремено са тим осећањем да се мама „губи“ јавља се неко не сасвим дефинисано осећање према том новом бићу које „заузима“ његово место. Како да то назовемо? Љубомором? Непријатељством? У сваком случају, нека врста ривалства може да отпочне још тада, а уз ривалство често следе и дечије свађе, туче и томе слично.

На родитељу није да сукоб компликује.

Деца „траже“ своје место у породици. Помозите да се дете осети као да припада својој породици и дајте му до знања да долазак новог члана (или чланова) неће довести до тога да оно мора да иступи. Разумљиво је да сувишено изражена наклоност према једном детету неће помоћи (мало је родитеља који немају барем незнатно већу наклоност према једном од своје деце), те покушајте да промислите о томе како се опходите према деци. Уколико стално замерате старијем „што гњави, чачка, задирукује“ млађег, и „да старији треба да буде паметнији и да попусти„, несумњиво чините ситуацију компликованијом. Ако пак најмађи живи сваког дана уз причу о „првенцу“ као носиоцу привилегија, несумњиво је да ће се осећати мање вредно. Шта је о детету које је између? Ни најмлађе ни најстарије? Често се деси да се њему опрашта много мањи број несташлука управо зато што је „у средини„.“Сувише је мали“ да би остао будан касније као старији, али је „сувише велики“ да би се играо стварима са којима се игра мали.Ако једном детету дозволите понашање које другом детету не дозвољавате, из оправданих разлога, потрудите се да то понашање не постане трајна привилегија само једног детета. Тешко је балансирати, али опет, ко је рекао да је родитељство лако? Сама чињеница да је неко најмлађи или најстарији, не треба да одређује понашање детета према браћи и сестрама, већ су односи браће и сестара у функцији става који родитељи имају према сваком од своје деце.

Љубомора има један од својих корена у упоређивању. Тешко је понашати се једнообразно према сваком детету. Све што се ради у родитељству питање је тактичности и спремности да се разуме уз дозу протективности и оштрине, а за то не постоји добар рецепт.имагес (1)

Постоје и корисне свађе међу децом. Оне су често изазване неким тренутним неслагањем које се може брзо решити без уплитања родитеља. Врло често у заједничким напорима да прикрију остатке својих несташлука, да заштите једно друго пред родитељем, настају нека нова „осећања“. Дете учи кроз свађице да стане за себе, да се супротстави, доживљава да буде и „победник“ и „поражени“. Кроз таква искуства се развија известан сензибилитет који му касније може користити при поласку у вртић, предшколско или школу.

   „Ваша деца нису ваша деца. Она долазе кроз вас, али не од вас. И премда су с вама, не припадају вама. Можете им дати своју љубав, али не и своје мисли јер они имају властите мисли…“

   Кхалил Гибран

Пре него што ускочите да решавате свађе, пробајте да разумете становиште детета.

И веома важно, имајте на уму- нико није дошао на свет спреман да постане родитељ