Menu

У лажи су кратке ноге

„У лажи су кратке ноге“

Сигурно је ово једна од првих пословица које свако дете научи.

Шта ова пословица значи, како то да лаж уопште има ноге, а камо ли кратке, нешто је што се схвата (понекад и не схвата) и много касније. Већина родитеља лаж конотира као негативну и учи дете да се према истини опходи као према „оруђу правде“ јер „само лоши људи лажу“. (Док се наравно дете не сусретне са контрадикторношћу и родитељи буду суочени са објашњавањем шта су то фине, ситне „беле лажи“)

Како схватити лаж детета?

Пре него што почнете са моралним раздвајањем истине од неистине, тј. лажи, најпре пробајте да „лаж“ разумете. Шта је то што дете наводи да лаже?

10660742_10152745905931663_847277488_нИако нам се може чинити релативно лаким послом раздвајање истине од лажи, верујте, то ни филозофима није било лако. 🙂 И дан данас, активно се воде дебате о схватању појма „истина“. А дете, које не мари много за „појам истине“, често процесуира на исти начин све оно што му пада на памет: и оно што види, и оно што жели и оно што замишља… И све се то може стапати у једну велику реалност макар и не било део реалности. Каквог смисла онда има прича о истини и лажима? Дакле, пре него што пожуримо да кажемо детету да лаже, треба разумети шта је то што дете покушава да нам каже. Понекад деца до око шесте године причају да су радила или видела нешто што нису. Немојте одмах то проглашавати за лаж. У извесним случајевима то може бити начин да Вам дете повери оно што изражава његова машта. Ваша улога није да га тада прекинете безобзирно већ да га постепено уводите у причу ста је вероватно („Тешко да постоји пас велики као лав. То може да значи да се дете веома уплашило па му се пас учинио већим… или је дете било толико мало да је пас изгледао много већи од детета“) Мало дете може да замишља да говорећи о једној ствари она већ постоји а поричући њено постојање, она нестаје. (Што није нешто чему одрасли нису склони. Онда када осетимо да губимо нешто важно или неког важног, прича о њему је оно што нам постаје доказ да то нешто или тај неко постоји, без обзира што га више немамо.)

Оно што називамо „правим лажима“ јесте онда када дете говори погрешне ствари иако је притом свесно разлике између истине и лажи, тачног и нетачног. Најчешће, прва родитељска реакција уз разочарење или затеченост јесте порив да се дете казни. То у највећем броју случајева није добра метода, зато што деца највише лажу управо из страха да ће бити кажњена. Ако је лагало да би избегло казну и није успело јер сте га казнили, готово је очекивано да ће при следећем „несташлуку“ уместо истине рећи још већу лаж да би боље прикрило оно што је урадило.

То не значи да не треба реаговати ни на који начин. Ваш задатак би био да „олакшате“ признање онога што дете крије од вас. На „Ти лажеш“ на дете се баца двострука оптужба, прва да заиста јесте погрешило а друга да је покушало да Вас превари.Потребно је да тензија попусти и да дете осети да може да има поверења у вас да Вам каже истину. На дуге стазе, ово је много боље решење од кажњавања. Када Вам дете „призна“ онда покушавајте да га наведете да размишља о својим поступцима и да сте због тога као родитељ могли да изгубите поверење у њега. Покушајте да разумете зашто је дете слагало.

Да ли је разлог био тај што мисли да би Вама било свеједно да чујете истину? Или пак покушава да се похвали нечим што није учинило да би добило на значају? Или су га вршњаци натерали да покуша да вас обмане?

Пре него што осудите дете да лаже, покушајте да га разумете. Понекад су искуства са лажима међу најзначајнијим у дететовом сазревању. Сад, да ли ће такво искуство довести до тога да се лагање појача или пак да се научи нешто ново о вредности истине, зависи од тога како као одрасли „хендлујемо“ ситуацију.