Menu

Родитељи обуздајте се! То је ипак, само спорт.

           

Roditelji obuzdajte se! To je ipak, samo sport.

Родитељи обуздајте се! То је ипак, само спорт.   

Јесте ли чули можда за оне људе који заведени причом да је неко зарадио новац на лак начин улећу у нелогичне послове да би и они тако исто, па се онда деси да прокоцкају сав новац и остану без ичег питајући се како то да баш њима није успело? Ако нам верујете, сличне приче можете често чути у дечијем спорту, с тим што се ту не улаже (само) новац и имовина већ здравље детета.

Слушајући о успесима спортиста, размишљајући о проспективној каријери спортисте, родитељ често може бити заведен идејом да дете упише баш на одређени спорт (нису случајно фудбал и тенис, као најпрофитнији спортови, у Србији махом најпопуларњи међу родитељима) са очекивањем да ако се довољно у дете улаже оно дефинитивно може да уђе у ред најбољих. А онда, ако дете постане толико добар спортиста колико верујемо да може да постане, новац ће се брзо повратити. На крају крајева, погледајте Ђоковиће!

ЕФГ1087Немојте мислити да је за такво размишљање потребно да особа буде психопата. Зачудили бисте се колико је лако увући се у ту игру. Почне се са идејом да су неки спортови бољи (перспективнији) од других. Уз помоћ тренера који ће (можда погрешно, а понекад и са правом, тешко је рећи) уверавати да баш у Ваше дете треба улагати јер је „невероватни таленат“, родитељ ће улагати правдајући се да је то рекло стручно лице, а и да он сам, „није што је његово дете“, али „објективно“ види да је дете надарено. Уколико све иде као по лоју и дете напредује, родитељ наставља да улаже све док максимум детета постане недовољан… Онда се тражи нови тренер, нови стручњак. И све се то ради „за добробит детета“, „јер се у дете верује“. И тако то иде у недоглед. Прича је упрошћена, али је смисао, претпостављамо, схваћен.

Ризици таквог понашања од стране родитеља су превелики и недопустиви са нашег становишта.

Кренућемо најпре од најважњијег ризика, а то је ризик по здравље детета. Трудећи се да се на силу постигну резултати, можда и несвесно – гурамо децу у повреде. Напрезања која неки спортови изискују, њима нису прилагођена. Не можемо очекивати да су деца сама у стању да доносе одлуке о свом здрављу док су још мала. (Заправо, понекад то ни одрасли не умеју.) Из тог разлога, дужни смо да као одрасли приметимо када је дете преуморно, када се превише ангажује, када се излаже ризику да се повреди.Уместо изискивања спортских резултата, битније је да до 12 године (односно до предпубертетског периода) детету омогуће да се правилно телесно развија и да развија своје моторичке способности. То се не постиже раном специјализацијом детета у спорт (фудбал, тенис, кошарка…). Сваки спорт сем атлетике, гимнастике и условно речено пливања, који нису без разлога названи базичним спортовима, утичу на развој мишићног дисбаланса код деце у периоду телесног развоја. Мишићни дисбаланс утиче на лоше држање тела, телесне деформитете и телесне тегобе у зрелом животном добу. Спортска пракса и наука у спорту је доказала када је потребно кренути са спортском специјализацијом да би се постигли врхунски спортски резултати. То за већину спортова није пре 9 године живота. Редовно систематско вежбање кроз спортске активности, је оно што треба да буде приоритет, а не спортски резултати.

Даље, битно је да схватимо да потенцирајући само то да се дете бави спортом, одвраћамо пажњу са ствари које могу бити једнако важне. Како је спорт био једина ствар у коју се улагао, многи уколико то пропадне (дете престане да се за то интересује, што је најбенигније, до тога да се дете повреди, што је најопасније) остају без алтернативе. Кажу често, ако желиш да будеш најбољи, спорт нема алтернативу. Међутим, једно је ако је спорт природно постао једина окупација, а друго је ако су га родитељи учинили једином окупацијом.

Често под параваном да се мора тежим путем да би се успело, да се дете мора „мало гурнути“, на крају се деца и превише гурну. Свакодневни вишечасовни тренинзи, немање одушка и времена да се дете посвети другим стварима, игри са вршњацима, и слично, готово неминовно почну да замарају дете. Када ситуација постаје таква да дете постаје незаинтересовано за спорт, престане да увиђа смисао у томе и бојкотује тренинге, родитељ остане зачуђен пред таквом „великом и нелогичном променом“ јер је дете „баш волело спорт“.

Људи често сметну с ума нека важна питања:

   Колико је дете у стању да схвати да га победа не чини непобедивим, а да га пораз не чини губитником?

   Колико је у стању да схвати да то што је сада изгубило не значи да следећи пут неће да победи, нити да га чињеница да није први у нечему не чини мање вредним од друге особе?

Боyс фигхтинг овер а фоотбаллЧесто оно за чим дете јури није да победи из разлога што је за њега самог толико значајно бити добар спортиста већ из разлога што видевши колико то значи родитељима сматра да онда то заиста мора бити тако значајно. Одраслима је то важно, дакле – и мени је важно. Код малишана победа врло лако бива помешана са средством да се родитељ учини поносним, срећним…важно је да се запитамо какву поруку шаљемо деци када их „мотивишемо“ да победе? Нама може деловати једноставно и на тумачења наших речи можемо реаговати са „нисам тако мислио“ али дете не разуме ствари онако како то одрасли чине. „Учини маму поносном“, за дете врло лако може да значи – „Биће разочарана ако не успем“. Оно што кажемо често није оно што дете чује.

Напослетку, не можемо а да не поменемо и оно нама најинтересантније (у негативном смислу) , а то су сукоби родитеља на теренима. Невероватно је какве речи су родитељи стању да изговоре када се десетогодишњем детету не одсвира фаул! Какве маштовите комбинације придева и глагола родитељи знају да употребе када се свађају око тога зашто је његово дете у игри ударило намерно или ненамерно друго дете. Уколико пак родитељ плаћа да му дете игра, а дете седи на клупи, тренер може врло лако постати жртва насиља. Верујте нам на реч, понекад у салама и на теренима, деца постају најзрелија, а одрасли најдетињастији. Какав пример пружамо деци тим понашањем, сасвим је непотребо рећи.

Родитељи су ти који бирају клубове у којима ће дете тренирати … На крају крајева дете треба да одраста уз спортске педагоге који су учени да се баве здрављем детета, да развијају дечије способности и да га уче многим вештинама значајним за живот, а не спортским тренерима који су учени, а и једино се баве производњом спортског резултата. Тренери треба да се баве стасалом и одраслом децом чија су тела у стању да подносе физичке и емотивне напоре за рад постизања спортског резултата.

Кажу нам понекад да деци представљамо „нестварни живот“. Нису сви у животу победници. Мора се „очврснути“, кажу. Зато замерају нашој идеји да на крају године свако дете попнемо на победничко постоље може да учи децу нечему сасвим погрешно. Ми се наравно, не слажемо. Оно чему ми учимо децу, није да се у играма, спорту, животу не губи, већ да губитак није оно што те као особу одређује и да ако желиш да постигнеш добар резултат треба да се потрудиш. Оно што такође учимо децу јесте да се труде да најпре надмаше себе саме пре него што за циљ поставе да надмаше друге. Ми их сваке године награђујемо јер су првенствено у односу на себе постали бољи, јер су се трудили и вредно радили. Код нас деца неће због тога „омекшати“. Напротив, дете ће дисциплиновано радити на часу, сваки пут трудећи са да буде све боље а из тога ће, надамо се, временом произаћи и резултати. Притом, резултат ће бити само споредна добит. Циљ нам је да дете ужива у спорту и правилно се развија. На крају, важно је да се дете уводи у спорт од стране спортских педагога који су учени да се баве здрављем детета, да развијају дечије способности и да га уче многим вештинама значајним за живот, а спортских тренера који су учени, а и једино се баве производњом спортског резултата. Тренери треба да се баве стасалом и одраслом децом чија су тела у стању да подносе физичке и емотивне напоре зарад постизања спортског резултата.

Ми се кроз спорт бавимо децом, а деца кад порасту бавиће се спортом.

То је наша идеја и наша порука родитељима. Деца су наши највећи ученици. Будите пажљиви чему их учите.