Menu

Децо, играјте се!

           

Deco, igrajte se!

Децо, играјте се!      

Тхе-цреативе-адулт

„Креативан одрастао је дете које је преживело“ – Урсула К. Ле Гуин

Крадући мудре речи једне америчке списатељице, људи често кажу да је креативан одрастао човек уствари „дете које је преживело„ (претпостављамо, систем формалног образовања, тиранију наметнутих социјалних норми и поруке „Када ћеш се уозбиљити и већ једном одрасти?“). Верујемо да би баш ти креативни одрасли причу о својој креативности започели причом о жељи да се непрестано играју, да истражују и да маштају.

Постоји један занимљив цитат који Др Иван Ивић, један од најпознатијих српских психолога који су се бавили изучавањем интелектуалног развоја деце и њиховом способности да уче, наводи у свом раду „Игра детета и њена улога у развоју„.

   Изучавање атома је дечија игра у поређењу са изучавањем дечије игре.

И заиста верујемо и ми да тако јесте. Она је сложена активност како по својој структури (својим деловима, разноврсношћу) , тако и по својој функцији (својој важности, неизоставности у многим аспектима самог одрастања). Уколико сте заиста „одрасли“ (читајте, престали да се играте) ваша деца вам дају шансу да се вратите у доба када је било дозвољено играти се непрестано. Важно је да уочите колико је игра потребна детету, колико значи за његов развој и сазревање, и колико је важно учити дете да игру настави да користи у току одрастања и у самом одраслом добу уместо да је „искоришћену“ на крају пакује у кофер успомена из детињства.

Шта уопште називамо игром?

Проблем са „игром“ је што се успешно опире дефиницији (ми реч игра користимо подједнако и за „гаме“ и за „плаy“). Међутим, када говоримо о дечијој игри, уколико желимо да је анализирамо, морамо је ограничити барем на кратко одређеним специфичностима. Она представља самостално делање, где дете има слободу да само усмерава ток својих активности. Мотиви за игру су у њој самој, у процесу који се дешава док се одвија, а не на ономе што ће произаћи као резултат игре. За игру кажемо да је експресивна, односно да она не представља реакцију на неке специфичне догађаје, већ да помаже детету да искаже нешто „своје“. Пета карактеристика је такозвана дивергентност (под дивергентним мишљењем се најчешће подразумева креативно мишљење), што значи да игра нема један унапред постављени циљ већ је циљ управо да се из игре изроди што разноврсније понашање. Као подскуп игре имамо специфично симболичку игру, игру „као да“, игру фикције. У њој имамо присутне неке објекте, радње, гласове који представљају нешто друго што нису они сами, те цела симболичка игра подсећа на креирање позоришне сцене. Овде као што видите, игру користимо пре као превод именице „плаy“.

Које су све активности „игра“?

артицле-0-18Д052БА000005ДЦ-32_634x402

Изучавање атома је дечија игра у поређењу са изучавањем дечије игре.

Истраживање околине, ствари, материјала, сагледавајући могућности шта се све са њима може учинити (како се могу обликовати, савити, у каквим су односима), истраживање сопственог тела и његових способности (колико могу да подигнем, да скочим, да потрчим, колико сам прецизан…), истраживање сопсвених осета (да ли то боли, не боли, да ли ово могу да чујем, да пробам, да окусим). Памтомима, „кобајаги“ игре, игре са сопственим гласом, затим тзв. вербалне игре у ужем смислу (нпр. семантичко лексичке игре где се дете игра са значењем речи понекад испробавајући неке сасвим бесмислене конструкције). Синтаксичке игре су такође врло занимљиве код деце (нарочито око 3.године) где можете чути како дете само са собом испробава различите граматичке конструкције реченица. Игре улога, игре са различитим материјалима који нису унапред дефинисани итд.

Зашто је игра важна?

Игра се углавном јавља онде где није унапред дат утврђени сет, репертоар понашања. Детињство је период у којем би требало да имамо пуно право да испробавамо своје способности, тестирамо границе потенцијала онога што је „људска природа“ и сазнавање и то управо кроз игру. С тога, можемо рећи да је њен први значај управо биолошке природе јер организам играјући се сазрева и учи.

доwнлоад

Игра дозвољава поновно преживљавање и прораду животних ситуација у којима се дете нашло или треба да се нађе.

Како су нека истраживања показала (Смиланскy анд Схефатyа,1990) игра је од веома важног значаја за социјални развој јер доприноси развоју разумевања, вербализације, радозналости, успостављању контроле над понашењем, развијањем стратегија за решавање проблема, саосећајности и др. Игра деци омогућује да вежбају да комуницирају и вербално и невербално преговарајући о улогама, покушавајући да се укључе у игру, уважавајући друге у игри (Сподек & Сарацхо, 1998). Игра помаже деци да искажу шта је то што их мучи, да прораде тешке ситуације, да експериментишу са улогама код куће, у заједници и кроз игру покажу шта желе и шта мисле да други желе. У том смислу, дете кроз игру учи много и о емоцијама. „Као да“ игре помажу деци да осећања изразе на следећа четири начина (према Пијажеу (1962)):

   Упрошћавајући догађаје креирајући непостојећи лик, сцену, заплет или подешавајући тако да се поклапа са оним што они тренутно осећају. Претпоставка је да ће дете које се плаши мрака из своје играоне сцене елиминисати мрак;

   Додајући забрањена дела, ситуације, односе „као да“ игри да би надокнадили оно што немају у стварности;

   Контролишући емоционално изражавање понављајући непријатну или застрашујућу сцену (претварање да је било у несрећи након што је, на пример, видело стварну саобраћајну несрећу);

   Избегавајући лоше последице претварајући се да је други лик, стварни или имагинарни, тај који ради нешто недозвољено или сноси последице.

Кроз игру деца такође уче да се носе са осећањима која су непријатна, као што су туга, бес, забринутост. Игра дозвољава да се наглас мисли о различитим ситуацијама, како позитивним, тако и негативним.

Тешко је одвајати когницију и емоције, ако је то уопште и могуће чинити (зарад једино научних интереса). С тога, наравно, игра утиче и на интелектуални развој. Играјући се, такође, дете и развија своје моторичке способности. Кроз игру дете развија представу о односима, повезује акцију и реакцију, дело и последицу, полако открива законитости. Дете у игри учи и да своје тело, покрете, прилагођава потребама игре. Игра не служи само за подстицање креативности, и развијању дивергентног мишљења (где је циљ продуковати што више различитих решења) већ и развијању конвергентних (логичких) сазнајних способности које су применљиве на пример у математици, техничким наукама итд. Игровна понашања везана за фикцију, за симболичке игре управо ослобађају дете стега конкретних ствари које се око њега налазе и уче га да посматра оно што је стварима заједничко, односно да апстрахује.

Ово су само неки од примера важности игре. Има их прегршт!

Како да помогнемо детету да се игра?

цхилдрен-плаyинг-007

Свако је дете мали научник. Дозволите му да експериментише.

Није битно само детету купити играчке. Битно је детету купити играчке које ће детету бити у довољној мери стимулативне. Најбоље би било да то буду такве играчке са којима ће дете имати прилику да се најпре мало упознаје, потом испробава начине на које све може да их користи, потом их користи и ставља у однос са другим играчкама.

Америчка педијатријска академија (АПА) даје пар савета родитељима када је у питању подстицање игре код деце:

   дајте деци довољно времена да испоље своју креативност, да се опусте и да то притом не буде строго заказано време „за игру“

   подстичите децу да се укључе у активне игре (жмурке, лопова и жандара) насупрот давања таблет рачунара, телефона или компијутера (пасивних игара).

   Купујте деци неке „праве“ играчке као што су блокови, бојице, пластелин и слично који позивају машту да се укључи

   Допустите да време које се проводи са децом буде неструктурисано, не дозволите детету да се осећа као да је пренатрпано обавезама.

   Допустите деци да имају право гласа када се бирају активности у којима ће бити укључени.

Поред свих ових, ево и пар наших:

Допустите детету да експериментише са контрадикторностима. Подстакните га да тражи неке друге начине у игри. Добро је детету омогућити средњи степен новина када је у питању контекст у којем се игра (када није ни сувише застрашујућ нити сувише познат) јер такав контекст делује стимулативно на игру.Важно је да детету играчке делују подстицајно као и контекст у којем се може играти.

Постоје играчке које су усмерене на развој перцептивно-моторичких способности и ту је циљ да дете делује и постиже оно што жели порвенствено помоћу својих чула и мишића. За развој крупне моторике (за покрете тела, руку, ногу, координацију, одржавање равнотеже) можете користити бицикле, тротирнете, ролере, обруче, конопце, вијаче, тобогане, играчке које служе за вучење, гурање, ношење. За ситну моторику која укључује фину мишићну координацију, усклађивање ока и руке, прецизно коришћење ситних мишићних група корисне су слагалице, боцкалице, играчке које се склапају и расклапају итд.

Игра је од веома велике важности за правилан развој детета у сваком смислу.

Не ускраћујте детету могућност да се игра нити му шаљите поруке да једном игра мора да стане. Уместо тога, преобликујте игру. Уводите полако у „плаy“ помало „гаме“-а. Игре са правилима могу пружати довољно слободе за дете, а опет таква игра представља структурисану целину. Потребан је напор да се осмисли, али онда када се осмисли, све се ради са много мање напора.

Шаљите нам Ваше идеје, сугестије и питања!