Menu

Агресивно дете

           

Agresivno dete

Агресивно дете        

Тешко повезати невину слику насмејаног детета са сликом детета које намерно ломи туђе ствари, туче другу децу, мучи животиње.

агресивно детеПа опет, то и није тако ретка појава. Научници истичу многе разлоге зашто је агресивност у порасту налазећи кривце у свему редом од генетике преко родитеља и наставника, до медија. Ми се овде нећемо бавити статистиком, мерама учесталости јављања агресивног понашања код деце. Статистика по природи чини да превидимо индивидуу, а то је оно што ми не желимо да урадимо. Наша је тактика да обратимо пажњу на сваки појединачни случај и да се не водимо генерализацијама.

Родитељима, међутим, јако значи да уколико постоји проблем код детета имају барем неку листу потенцијалних „криваца“ за проблем. Тражење „кривца“ као да олакшава стрепњу и неизвесност. Проблем је тај што, као и за највећи број других проблема разноврсних разлога има прегршт.

Ево листе неких од могућих разлога за агресивно понашање:

   Генетика (агресивност као „црта“ је према истраживањима наследна, али се исто тако сваки наследни материјал обликује искуствима). Гени сами по себи не могу да произведу агресивно понашање.

   Несигурно везивање за примарне бригујуће фигуре може да појача нивое агресивности у детету. Уколико немаш заштиту ни од кога засигурно, импулс је да се заштитиш, је л’?

   Недостатак стратегија ношења са негативним мислима и емоцијама.

   Дете нема искустава са фигурама које „демонстрирају“ примере неагресивног понашања.

   Искуство са насиљем у породици, где је насиље средство комуникације: ауторитативан, груб родитељ

   Искуство са могућностима да све што дете уради прође несанкционисано или игнорисано. (Притом, агресивност може бити начин да се привуче пажња родитеља који иначе не обраћа пажњу на дете. Дететов „проблем“ онда постаје нешто чиме се родитељ активно бави. И некаква пажња је боља од никакве)

   Неуролошки поремећај, повреда мозга. Агресивно понашање може да буде последица трауматског оштећења мозга уколико је дете имало озбиљнију повреду главе. (У том случају, обавезно консултујте неуролога).

Сва деца су повремено љута или пркосна, и свако дете се некад може понашати агресивно. Деца (а и одрасли) тестирају границе у односима, ограничења која су наметнута, преиспитују ауторитет. Извесно преиспитивање ауторитета може указивати на развијање независности. Нека деца нису научена како да се понашају, те сматрају да је сваки облик понашања дозвољен. Међутим, у неким случајевима, када упрокос покушајима родитеља негативни облици понашања остају, можда можемо говорити о неком менталном или неуролошком поремећају. Деца са поремећајем пажње и хиперактивности, АДХД, се често доводе у везу са деструктивним поремећајима понашања јер „лоша самоконтрола“ наводи да се опиру дисциплини.

Деца не знају правила док их њима не научимо (на овај или на онај начин). Ми смо ти који уводимо децу у социјалне норме, притом много више делима него речима. Деца су најчешће модели понашања родитеља. Ако се ви сами понашате агресивно када се носите са различитим социјалним ситуацијама, велика је вероватноћа је да ће то деца копирати. Када из детета излети реченица „Ти заслужујеш казну! Сад ћеш добити батине“, мала је вероватноћа да је дете, ма колико тврдили да је паметно, само дошло до тога.

Шта још може да буде мотор за агресивно понашање?

Млађа деца се понекад понашају агресивно зато што им недостаје језик да поделе оно што осећају или оно што им је потребно да би задовољили своје потребе. Дакле, уместо да кажу „Врати ми моју играчку“ они могу угристи или ударити. Због тога, када осудите одређено понашање, када га пред дететом дефинишете као лоше, пробајте да са дететом елаборишете шта је осећало у том тренутку. “ Јеси ли желео да ти врати играчку?“ Користите моменат да научите дете другачијем начину.

7дф8ф70дф030д8331дб5д319782866даДеца у школском узрасту могу имати проблема са регулацијом емоција те због тога, не знајући како да се смире, могу да „експлодирају“ у бесу. Не схватајте „проблем са регулацијом емоција“ као нешто што је унутар детета и непроменљиво. Ако га тако посматрамо, тако ће и остати. То је нешто што ми учимо. На крају крајева, иако осећамо различите сензације у телу, док нам неко сензације не означи именицом „бес“ ми не знамо шта је то. Ми уводимо дете у поредак, ми учимо дете да комуницира да уместо да абреагује каже „Осећам се јако љуто сада“.

Понекад се деца понашају агресивно зато што то „ради“ за њих. На пример, ако дете малтреитира свог брата, брат може да му да шта оно жели. Мислим да је ово позната тактика не само деци. важно је за родитеље да препознају овакво „коришћење“ агресивности и да увере дете да ништа тиме неће добити.

Неки од предлога шта чинити

Важно је да ни једна агресивна реакција не прође игнорисано. (Не желимо да учимо дете да за лоша понашања може да се провуче.) Корисно је имати план последица у вези са таквим понашањима. Користите одговарајуће „дисциплинске стратегије“. Наиме, код деце, до узраста од 10 година, корисно је користити „тајм-аут“. Он дозвољава да се дете удаљи од онога што ради, буде неко време само и смири се. (То даје и вама времена да смислите какав разговор следи након тога) Последица мора бити „логична“. Наиме, ако смо некоме изазвали бол, логично би било да учинимо шта можемо да тај бол смањимо. Нека дете позајми своју омиљену играчку ономе кога је ударило, увредило… Уколико је у питању брат, или сестра, увек може да га/је одмени у неком кућном послу. Истући дете је лоше решење јер тиме родитељ опет постаје модел за агресивно понашање које ће дете подражавати.

Губитак привилегија такође може да буде добро средство. „Пошто си јој поломио играчку, мислим да је фер да се ти не играш својом.“ Насупрот томе, уколико видите да дете чини напор да разреши конфликт кроз разговор, подржите то, похвалите га.

Избегавајте „подржавање“ агресивног понашања кроз давање додатне пажње. Често такво понашање бива охрабрено тиме што се о њему стално прича, што буди одређене реакције, емоције, расположење код одраслих. „Охладите“ атмосферу. Одреагујте смирено. Не уводите дете на терен на коме може додатно да се свађа и да пркоси. Смиреним тоном одговарајте тако да детету буде очигледно да не може да вас изведе из контроле.

е41д574179652087дабц5а375ебц7б00Понекад агресивно понашање, као што смо поменули, може бити начин да се добије пажња родитеља. Уколико наслутите да је о томе реч, поразговарајте са својим дететом, посветите му времена, учините напор да се не осећа занемарено. Причајте са дететом о емоцијама. Уколико вербално не може да изрази шта осећа, подстичите цртање, музику, шта год да отвара пут ка томе.

Када разговарате са дететом, корисно је да грабите прилике да другачије интерпретирате нечије понашање. „Не да ми играчку. Безобразан је“. „Можда је тек добио играчку коју је дуго чекао и жели да се прво сам поигра“.

Одигравање ситуације, „као да“ је дошло до конфликта. Глума може да буде корисно средство за вежбање и за увиде да постоје и друге стратегије сем агресивних.

Један од највећих проблема са којима се суочавамо јесте да неки родитељи заправо не верују да се агресивним понашањем ништа неће добити. Сматрају да је важно да дете научи да „врати“ другоме и да се заштити. Чини нам се као да је често то једна од важних лекција која се мора пренети деци, посебно мушкој.

Наравно да желите да научите дете да се заштити, али морате имати у виду да „одбрана“, „заштита“, „напад“ код деце (али и код нас одраслих) врло лако постају етикете које се стављају на велики број ситуација. Све може бити напад и све може бити одбрана. С тога, на све се може реаговати агресивно. Децу треба учити најпре мирном решавању сукоба па тек онда борилачким вештинама. У школици спорта кажемо често да најбољи каратисти се најређе туку. Учимо децу да решавање конфликта без туче и увреда не значи да си слаб, да се повлачиш, већ баш напротив, да се најјачи „бране“ разговором.