Menu

Дијагноза поремећаја пажње и хиперактивности. Шта то значи за моје дете?

           

Dijagnoza poremećaja pažnje i hiperaktivnosti. Šta to znači za moje dete?

Дијагноза поремећаја пажње и хиперактивности. Шта то значи за моје дете?

За децу се некако очекује да буду пуна енергије, да их „не држи место“, да стално нешто некуд истражују… Иако очекујемо да деца имају расејану пажњу, да не могу да седе мирно, да су стално у покрету, ипак постоји граница до које нам се дететова енергичност чини прихватљивом. Према многим стручњацима за психолошка питања, оног тренутка када дете пређе ту границу, сумња се на такозвани АДХД-а (Аттентион Дефицит Хyперацтивитy Дисордер), односно дијагнозу поремећаја пажње уз хиперактивност.

Најпре ћемо вас мало упознати са дијагнозом АДХД-а, са подтиповима поремећаја и симптомима који се манифестују.

Наиме, иако се широм света и даље води полемика о овом поремећају (од 1980., када је уведен ДСМ-ИИИ, дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје), око 4-8% школске деце добија ову дијагнозу. Неки од симптома овог поремећаја су немогућност концентисања на само једну тему (задатак), хиперактивност, стална потреба да се креће (не може да седи, да мирује), тешкоће са уочавањем детаља и да усредсређивањем пажње, делање без размишљања о последицама итд. Код деце са овом дијагнозом симптоми су присутни дужи временски период, уочљиви су у више аспеката живота детета (нпр. и код куће и у школи) и значајно нарушавају функционисање детета. Чешће се јавља код дечака него код девојчица. Уколико се не третира, сматра се да се од деце са АДХД-ом касније очекују са већом вероватноћом слабији академски успех, проблеми са законом, проблеми на послу са непродуктивношћу, интерперсонални проблеми и др.

Цхилдхоод-АДХД-Еxплаинед-мднАДХД је подељен на три подтипа и сваки тип одликују нека специфична понашања. Та три подтипа су:

   Предоминантно хиперактивно-импулсивни тип. Овај поремећај се дијагностикује и код оне деце која не морају имати проблема са пажњом, али која због претеране активности (сталног врпољења, немогућности да се остане миран на једном на месту, увијања, тупкања ногом, итд.) временом почињу имати проблеме са пажњом, јер се од њих све више очекује да проведу неко време у концентрисаном раду на једном задатку. Ова деца упорно причају, „изблебећу“ одговоре пре него што уопште чују питања, имају проблем са било каквом активношћу „у тишини“, имају сталну потребу да се крећу…Раде прво што им падне на памет, не размишљајући о последицама свог понашања.

   Предоминантно непажљив тип.(АДД, због изостанка симптома хиперактивности, Х се изоставља) Овај подтип се ређе дијагностикује јер нема симптома упадљивог понашања. Последично, многа деца којима је потребна помоћ при учењу не успеју да је на време добију. Наиме, ова деца имају проблема у примећивању детаља, не могу да се у довољној мери концентришу на задатак који раде, имају проблема са пажљивим слушањем, праћењем инструкција, не успевају да се самоорганизују, заборављају или губе ствари (играчке, свеске), лако им се одвлачи пажња, избегавају и одлажу било какце задатке који захтевају трајније улагање, већи ментални напор итд.

   Комбиновани тип. Како му само име каже, представља комбинацију претходна два типа.

Оно што је важно напоменути јесте да АДХД није само и првенствено поремећај пажње. Проблем је у томе што се деца тешко одупиру тренутној жељи да се понашају на одређени начин у датом тренутку. Та деца не морају показивати поремећај пажње када играју видео-игрице или гледају цртаће, али тешко остају мирна када треба урадити домаћи задатак. Овој деци тешко је да организују свој рад, да однекле започну, да испрате инструкције и запамте оно што уче.

Када се обратите стручњаку са дететом, важно је најпре обратити пажњу на могуће органске узроке. Важно је урадити ЕЕГ, проверити мождано функционисање, постарати се да дете нема проблеме са слухом или видом, да нема било који други медицински проблем који може утицати на његово понашање. Треба елиминисати и потенцијалне психијатријске проблеме (анксиозност, депресија) и треба искључити поремећаје прилагођавања или реакције на трауматске догађаје (обратити пажњу на промене које се дешавају у животу детета, од смрти члана породице, до развода родитеља, промене места становања итд). Такође, важно је искључити то да дете у школи или код куће не трпи одређене неуобичајене стресове.. Специјалиста такође треба да установи колико се дуго симптоми јављају и у ком степену нарушавају функционисање детета.

Сада када смо вас укратко упознали са тим шта АДХД подразумева, можда се питате због чега уопште и постоји полемика око овог поремећаја?

Постоји пар важних критика. Ми ћемо поменути неке од њих. Једна од важних јесте наша нетолеранција на дететово понашање и тежња да умиримо дете на одређени начин да бисмо своје функционисање у свакодневном животу олакшали. Дешава се да симптоме преувеличавамо јер нисмо способни да се са њима носимо. У односу на чије стандарде активности је дете „хиперактивно“?

Друга важна критика јесте због једног од начина да се АДХД третира, а то је третман лековима. Лекови који се најчешће дају за АДХД су такозвани психостимуланси. Чудно звучи да се стимулише већ итекако активно дете, међутим, таквим стимулисањем се смањује дететов капацитет да своју пажњу „расеје“ на неке друге активности. Ови лекови имају бројна нежељена дејства. Смањени апетит, поремећаје спавања, тикове. За лечење се користе и дестимуланти који имају мање нежељених појава, као и антидепресиви који су само у посебним ситуацијама први избор (јавност је званично упозорена на пораст стопе самоубистава код деце и тинејџера који су користили ове лекове) Уз то, ови лекови НЕ лече АДХД већ само контролишу његове симптоме.

Такође, може се десити да мишљењем у оквиру дијагнозе занемаримо да разумемо због чега дете нешто ради и његово понашање искључиво тумачимо као симптом.

Шта онда??

Уколико је могуће да се решење нађе без дијагнозе и без лекова, пробајте тако. Активан рад са дететом од стране стручњака је много пожељнија варијанта. Психотерапија или рад уз квалификованог асистента (дефектолога, психолога, педагога). Уместо да заробљавамо дете унутар дијагнозе, можемо се радије служити постојећим знањима о АДХД као смерницама за даљи рад који треба да се надограђује.

Уколико пак не желите да одмах дете одведете код стручњака, а мислите да му је потребна помоћ, постоје начини како и ви сами, као родитељи, старатељи, можете помоћи свом детету да се боље сналази у активностима којима се бави. Ми смо издвојили пар упутстава које долазе из различитих терапија које можете користити у свакодневном раду са дететом.

       73а855д8ба880ба041а8баеба0д2201а

       Занимљива метафора коју можете користити у раду :)

       Дајте јасна упутства и команде (избегавајте дугачке инструкције)

       Креирајте рутине. Саставите јасан редослед активности сваког дана, од устајања до одласка на спавање. Добро је да распоред буде истакнут на видљивом месту тако да дете може да га прати и да му он служи као подсетник. Креативно нацртајте малу схему, путић, или слично, која делује детету занимљиво.

       Уколико дете покушава да се концентрише на одређену активност, избегавајте да га додатно деконцентришете. Утишајте или угасите музику, ТВ, компијутер, итд.

       Помозите детету да се лакше организује тако што ћете имати утврђена места на којима ће стајати ствари које су му потребне- ранац, одећа, свеска, играчке, књиге….

       Уместо вике и физичког кажњавања, користите приче о тајм-ауту, или кутку за размишљање и удаљите дете у тиху просторију на неко време. Када се смири, наставите куда сте стали.

       Помозите детету да открије шта је то што му иде од руке. Изместите дете из приче о лошем понашању, неуклопљености и концентришите се на оно у чему је добро. Како то што ради добро утиче на дете? Како то може послужити да му неки други рад иде боље?

       Сместите проблем ван детета. Шта то значи? Заузмите перспективу из које дете није проблем, већ има одређени проблем и тај проблем нешто њему ради. Именујте тај проблем са дететом. „Љутко“, „зверчица“, „несташко“…шта год. Онда можете да са дететом причате о томе како „несташко“ делује на њега, шта га подстиче да уради, како чини да се он осећа итд.

       Не патологизујте дете при сваком кораку. Не тумачите дететов ентузијазам као хиперактивност, или радозналост за ново као недостатак концентрације за једну активност. Слушајте пажљиво и мислите изван кутије (дијагнозе)

       Покажите му да није усамљен и несхваћен у томе што осећа.

       тхумб

       Учите дете како да прихвати своју различитост, али тако да га она не одређује.

       Има много интересантне литературе која може помоћи детету да боље схвати зашто је другачији, да своју различитост искористи као креативни потенцијал, да на другачији начин сагледа шта је то што му се дешава. (Постоји једна лепа књига о томе како сви пси пате од АДХД-а )

       Помозите детету да себе види на неки другачији начин. Користите оно што му иде од руке. Користите метафору „креативца“, „радозналог“ и сл. Причајте о том лику, креирајте га, причајте приче о њему. Пробајте да подстакнете дете да одигра улогу тог лика уколико му се глума допада.

Опет напомињемо, важно је испитати претходно поменуте органске факторе (обавезно урадити ЕЕГ, проверу вида, слуха итд.).

Верујте у своје дете.

Верујте у своје дете.

Било би сулудо избацити дијагностичке системе из употребе. Они нам помажу да оформимо одређене третмане, да их истражујемо. Међутим, сулудо је мислити да људи јесу своје дијагнозе. Уколико вам је стручњак рекао да дете има АДХД, не размишљајте о тој дијагнози као нечему око чега треба да се врти цели живот детета. Не размишљајте о детету као неком ко је једноставно такав и никакав другачији. Истражујте алтернативе. Верујте у потенцијал да се дете промени, да се са дететом ради.

Користите ресурсе у виду стручњака који се баве вашим дететом, информишите се и не пропустите да свом детету пружите помоћ и подршку које су му потребне.

За сам крај текста, желимо да вас упутимо на једно предавање АДХД-у. Стивен Тонти је као мали добио дијагнозу АДХД-а и данас о њој говори. Указаће вам на то колико често пожуримо да лупимо детету дијагнозу уместо да га разумемо.

Слушајте стручњаке, али слушајте пажљиво и своје дете. И никад, никад, не дозволите да оне обележе ваше дете, него нека вам користе као алат да свом детету помогнете да се боље сналази у ономе што ради свакодневно.