Menu

Када треба да се забринем за своје дете?

           

Kada treba da se zabrinem za svoje dete?

Када треба да се забринем за своје дете?   

Занимљиво је како се према болестима тела односимо потпуно другачије него према болестима “ума”, болестима “психе”. Када би дете имало високу температуру, тешко да би родитељ заборавио или игнорисао да га на време одведе код лекара, информише се о адекватној терапији и учини све што је у његовој моћи да се дете опорави. Међутим, код психичких проблема, родитељи као да понекад оклевају да за своје дете потраже стручну помоћ.

детеДва су најчешћа разлога:

1) Недовољна обавештеност о симптомима који могу упућивати на поремећај. Врло често родитељи не знају на шта тачно да обрате пажњу, или сматрају да је нешто што указује на поремећај само благо закашњење коме није потребно посветити исувише пажње.

2) Порицање одређене мане детета. Понекад је родитеља срамота да призна да дете има проблем. Понекад необјашњиви симптоми у родитељу изазивају неподношљиву анксиозност са којом не уме да изађе на крај, те бира да проблем игнорише, а понекад се може десити и да прикривањем симптома детета, родитељ прикрива неки поступак за који мисли да је, или јесте одговоран. Разлози могу бити различити.

На први разлог се може утицати повећањем информисаноти о могућим симптомима (на чему ћемо се и концентрисати у овом тексту). Уколико је пак други разлог тај који омета адекватно тражење помоћи, апелујемо на родитеље, породицу, пријатеље да не избегавају тражење помоћи него да обезбеде детету адекватну помоћ уколико се испостави да му је, нажалост потребна.

На које симптоме треба посебно обратити пажњу?

(Симптоми не морају увек и нужно бити показатељи поремећаја по себи. Симптома може бити много, ми смо овде покушали да наведемо неке од најчешћих. Издвојили смо их да бисмо Вам скренули пажњу на изоловане делове понашања због којих се треба посаветовати са стручњаком.)

   Уколико на узрасту од 6 месеци дете у потпуности избегава поглед мајке (при мажењу, дојењу); делује као да дете не реагује на дозивања, као да не чује гласове, али опет примећује (реагује страхом) на специфичне звуке (попут буке са улице, пуштање воде у wц-у, лупање на вратима, звоно), држи круто тело при мажењу, неуобичајеним тонусом мишића реагује на додир.

   Уколико примећујете да дете касни у сензо-моторном развоју и развоју говора.

   Уколико дете до 3. године није успоставило дневну контролу сфинктера, а до четврте ноћну.

   Уколико постоји било какав елемент самоповређивања или аутоагресије (гребе се, примећујете модрице без знања о падовима, намерно падање, грицкање унутрашњости усана, лупање главом о зид, чупање косе)

   Уколико приметите репетитивне, стереотипне покрете, љуљање, тикове

   Уколико дете извештава да види чудне одбљеске, тачкице, уколико говори о било каквим неуобичајеним опажајима.

   Уколико након 3. године постоје чести напади беса (тзв. “темпер тантруми”)

   Уколико приметите да се дете никада не укључује детета у било какав облик интеракције са другима и након 3. године.

   Уколико дете упорно не прихвата неки од примерених облика социјализације (и након друге године одбија да једе храну која није пасирана, и након 4.године не уме да се само обуче, проблем са одржавањем хигјене и након 6.године)

   Уколико захтева претерано заштитничко понашање од стране родитеља без јасно видљивих разлога.

   Уочавате повратак на “старо” превазиђено, претходно понашање, које траје дуже од 6 недеља (поново се дешава да се упишки, назадује у говору)

   Агресивно је према другима (честе туче са вршњацима, намерно повређивање других)

   У школском периоду, више од 6 месеци има проблем са концентрацијом, нервозно седи, врпољи се, све му одвлачи пажњу, реагује импулсивно без размишљања о последицама

теддyКако знати код кога одвести дете?

Постоји група специјалиста која се понекад може бавити истом тематиком а приступа јој на различите начине. Оно што је увек потребно прво искључити јесте физиолошки узрок, односно могуће соматско оштећење. Онда када је исључено да постоји неки физиолошки узрок, телесни проблем, важно је консултовати се са експертима задуженим за психолошка питања. Постоји велика забуна код кога отићи, психолога, психијатра или психотерапеута. Важно је схватити ко је за шта најбољи ресурс.

Ко је у ствари ко?

Психолог је неко ко је стекао образовање на неком од факултету друштвених наука (у Београду је то Филозофски факултет) Њему се треба обратити када вам је потребно да дете буде тестирано у клиничко-дијагностичке сврхе, за процену актуелног психичког функционисања и за предлог које би мере могле да се спроведу да се стање побољша.Он је једини овлашћен да спроводи тестирање.

Психијатар је, пак, по свом образовању лекар који је специјализирао на психијатрији. Приступ психијатара је превасходно из медицинске перспективе. Они као дијагностичко средство користе клинички интервју, не и тестове. Из тог разлога, са психијатрима раде клинички психолози. Међутим, због знања из медицине психијатри су једини који могу преписивати психофармаке, знају које органске узроке је потребно искључити ради дијагностиковања поремећаја и како је потребно модификовати третман. Они су једини овлашћени да дете укључе у програм лечења психофармацима, односно лековима.

Психотерапеут по свом основном образовању би требало да долази са неког од хуманистичких факултета, са смерова као што су психологија, педагогија, адрагогија или дефектологија. Психијатри такође могу бити психотерапеути. Да би се добило звање психотерапеута потребна је вишегодишња едукација (дужина трајања едукације зависи од тога који је терапијски модалитет у питању). Психотерапеути примењују различите методе у раду са клијентима које варирају од тога ком терапијском правцу терапеут припада. Када бирате терапеута, није лоше погледати основе терапијског правца којим се води.

Још једна веома важна особа, чија је експертиза неопходна у раду са развојним поремећајима, поремећајима у развоју говора, моторичких поремећаја, и сл., јесу дефектолози (за говор специфично логопеди). Такође, уколико сумњате на неуролошки поремећај, неуролог је неизоставна карика у ланцу експерата које треба консултовати.

Када је у питању здравље детета, најгора ствар коју можемо да урадимо је да скривамо проблем. У случају недоумица је увек препоручљивије консултовати стручњака него ћутати и “чекати да прође”. Уколико се проблем “ухвати” на време,у великом броју случајева могуће је свести негативне последице на минимум. Као и код органских болести, важно је симптоме ухватити рано и не дозволити проблему да метастазира.