Menu

У каквој породици живи моје дете?

Од малена бивамо учени о породици као о главној ћелији, темељу друштва. Учени смо породичним вредностима (какве год оне биле), преношене су нам породичне приче, „вршен“ је одређен утицај на нас да се обликујемо као појединци у оквиру, најпре породичне структуре, а онда и у оквиру друштва. Идеја да „све креће од породице“ је свакако једна од доминантнијих у нашој култури. Понекад интуитивно, када чујемо за неки „проблем са дететом“ запитамо прво какви су родитељи и шта они раде да проблем спрече, контролишу га, преобрате у боље понашање. Уколико то нешто није у складу са нашим традиционалним уверењима о „добром васпитању“ тежимо да одговорност пребацимо на родитеље. „Они су криви!“

Иако је погрешно разматрати само родитељску „кривицу“ онда када се проблем јави, свакако породична структура, интеракције у породици, породичне приче и поруке јесу нешто на шта треба да се обрати пажња.

„Приче уобличавају животе.Оне нас здружују и раздвајају. Ми живимо у великим причама наше културе. Ми живимо кроз приче“ – М.Маир

Често родитељи консултујући се са психологом говоре о „стидљивости“ или „темпераментности“, „повучености“, „тврдоглавости“ (или било чему другом) свог детета за шта се уз пар питања може видети да у контексту породице има одређено значење. „Супруг и ја смо врло темпераментне особе.“ „И ја сам била тако повучена када сам била мала“. „Знате, и отац му је тако мало, знате, у облацима“. Већ кроз пар питања чују се неке поруке, неке приче о нечијем понашању које нису ствар пуке генетике (Такав је јер му је таква мама, такав му је био деда итд.) већ је ствар речи, обележја које смо бирали да проткамо кроз говор и њима опишемо оно што смо уочавали.

Пре него што почнете да описујете одређени „проблем“, запитајте се да ли сте ту причу већ некад претходно чули? Уколико јесте, какав је она ефекат остварила?

Кренули смо од прича јер експериментална истраживања махом теже да људе „класификују“, а људи „класификујући се“ теже да поприме особине групе у коју смо их класификовали чак иако се можда испрва нису поклапали са особинама за које је речено да их група има. Занимљиво је како људи често траже да им се објасне какви су они, као да они сами не поседују знање о томе.

Међутим, у психолошкој литератури незаобилазно је истраживање Дијане Баумрид о развојним последицама васпитних стилова родитеља. Она је започела од претпоставке да је понашање деце повезано са васпитним стиловима родитеља (нешто што је нашој култури „здраворазумски“ блиско). Изабрала је како да то преточи у нешто мерљиво, у нешто што може дати резултате и емпиријске потврде. Посматрана су понашања деце у одређеним породичним ситуацијама (на пример, породична вечера), интервјуисани родитељи…и након опсежног истраживања, према Баумридовој 77% породица се може уклопити у један од 3 обрасца.

   Ауторитаран васпитни стил – родитељи настоје да обликују, контролишу и процене понашање и ставове своје деце према традиционалним стандардима. Наглашавају важност послушности, не допуштају икакве вербалне расправе. Склони су казненим мерама да би обуздали понашање свог детета и дечију „својевољност“. Код оваквог васпитног стила можемо очекивати да су деца послушна, да имају страхопоштовање од ауторитета, да не знају да се довољно заузму за себе, да се плаше казне итд.

   Ауторитативан васпитни стил ређе подразумева физичко кажњавање и ређе наглашава послушност ауторитету. Деца се „контролишу“ објашњавањем правила и одлука, разговарајући. Постављају се високи стандарди и деца се подстичи да буду независна. Овде можемо очекивати да се дете труди да буде што креативније, успешније, да је у стању да доводи у питање ствари без претње од казне, да се развија у индивидуу, самосталну и спремну да искорачи у свет.78401290

   Пермисивни стил родитељства допушта да деца имају пуно слободе у одређивању сопственог распореда и активности и родитељи који га „поседују“ верују да деца морају научити кроз сопствено искуство. Не захтевају висок ниво постигнућа као ауторитативан или ауторитаран васпитни стил. Мислим да бисмо за ову децу најчешће очекивали да буду безобразна, неваспитана, „да су измакла контроли“, својевољна итд. И наравно, као такав, најмање се цени у нашој култури. Међутим, подразумева и развијање креативности, неспутавање слободе, буђење радозналости и слично.

Сада једно ужасно важно питање– У коју категорију бисте себе сврстали?

Ако сте успели да се сврстате, заборавите на то. То није глави циљ ове класификације. Главни циљ је препознати последице свог понашања на понашање детета. Парафразираћу једну изреку: Дете можда неће слушати оно што кажете али ће имитирати оно што радите.

Уколико посегнете за батином сваки пут када вам недостају речи, какве мислите да би то могло да има последице на дете? Уколико дете учимо послушности по сваку цену, какав однос мислите да би сутра могло имати однос са шефом који га угњетава? Уколико му пак оставите одрешене руке и допустите да само истражује сваки део света, на шта мислите да би могло да наиђе? Шта мислите да би могло да буде погубно за њега? Није ли боље на неке ствари раније упозорити? Није ли боље остварити неку контролу? Можда је пре то смер у којем треба гледати.

Ево још пар практичних предлога како можете да се осврнете на то каква је ваша породица и можда откријете неки узрок, неку везу са „проблемом“ који постоји у породици. И можда, када га уочите, пробате да га доведете у питање. „Мора ли бити онако како је увек досад било?“

Идеје о овој анализи су идеје системске породичне терапије . Када говоримо о одређеном проблему, важно је размотрити:

Када смо први пут почели говорити о проблему? На које смо начине покушали да га решимо? Ка ком циљу тежимо у решавању?

Када уђемо у разматрање тога како смо дошли до проблема, добро је позабавити се и сетом питања која себи постављају системски породични терапеути. У свакој породици требало би посматрати следеће аспекте:

   Комуникација (Које су доминантне поруке, да ли у њима има конфузије, колико се слуша, а колико се други прекидају, колико се поклапа оно што се каже и оно што прати речено у акцији…)

   Породична атмосфера (доминантно расположење породице)

   Породична осећања (О којим осећањима се најчешће говори, у ком су интензитету, како се исказују, манифестују…)

   Породичне алијансе (Ко са ким сарађује (против) другог, ко се удружује у зависности од тема у породици, који савези су отворени, који су прикривени…)

   Породичне границе (Шта пуштамо да уђе а шта да изађе из наше породице, колико се чврсто држимо, како се може доживети удаљавање неког члана породице…?)

   Одговорности субсистема (Које су потребе спутане код чланова породице, да ли је неко оптерећен задацима, заробљен улогом?)

   Односа породице са спољашњом средином (Ко се све налази у нашој мрежи и са ким комуницирамо? Како комуницирамо? Колики утицај има на нас?)

Када заједно одговарамо на ова питања правимо причу о нашој породици. Сазнајемо и неке нове ствари, уочавамо потенцијалне различитости у мишљењу, опажању, осветљавамо понекад запетљане приче сопствене породице. Постоји једна лепа метафора (Мајкла Вајта) „приче као мапе која се простире у времену“. Да ли ми стварамо или „појачавамо“ приче које подржавају, потпомажу проблем? Каква је наша мапа?

Свака породица је један дишући организам, са својом причом, својом биографијом. Несводива је само на приче индивидуалних чланова. Зато понекад, пре него што почнемо да окривљујемо појединачне ћелије, појединце, хајде да посматрамо целину.