Menu

Razvod - prekretnica za roditelje, prekretnica za dete

           

Razvod: prekretnica za roditelje, prekretnica za dete

Развод: прекретница за родитеље, прекретница за дете 

Према званичним подацима Републичког завода за статистику из 2008. године, просечан брак у Србији траје 12,5 година, а сваки пети пар се растане. Међу разлозима који до развода доводе обично се наводе лоша комуникација, алкохолизам, наркоманија, злостављање и занемаривање, превара, пословна презаузетост, разлика у приоритетима и очекивањима, недовољна посвећеност подизању деце, верске и културне разлике, сексуална инкомпатибилност и друге.

Уколико у браку пар нема деце, онда ма колико стресан био развод за двоје људи, изостаје барем још једна особа која кроз њега мора да прође,а то је дете.

Развод не подразумева само један догађај већ серију њих. Од дешавања у периоду пре развода, преко процеса развода, до прилагођавања на новонасталу ситуацију. Тиме што може да укључује много различитих стресора, од појачања сукоба међу родитељима, вербалних или пак физичких обрачуна у најгорем случају, до изложености потресености, осцилацијама у емоционалном реаговању кроз које родитељи могу да пролазе, променама односа унутар уже и шире породице, сусрет (или и живот) са новим породицама нових партнера својих родитеља, промене места становања, итд., развод несумњиво може бити јак стресор за дете. Кажемо, „може“, јер уз стресоре који постоје, и који могу варирати у интензитету, велику улогу играју и фактори попут узраста и пола детета, дететових претходних искустава у одрастању, особина и квалитета нових животних околности, опажене комуникације између родитеља и њиховој посвећености и бризи.

Оно што се толико често провлачи кроз разноразна истраживања о последицама развода брака јесте да се за децу која су пре зачетка процеса развода живела у окружењу испуњеном честим и интензивним конфликтима између родитеља, очекује да ће, много вероватније него она која нису, имати проблема у школи са успехом, проблеме у прилагођавању новим животним околностима, проблеме са агресивношћу, хостилношћу, „испадима“, анксиозности, итд. Међутим, овде је важно нагласити да иако се често помињу ефекти развода по себи, који се најчешће прецењују, занемарује се то да је некада сам развод много функционалније решење за дете него живот са родитељима који континуирано улазе у конфликте. Постоје и истраживања која показују да уколико развод није праћен интензивним и драматичним конфликтима и, уколико су деца уз бригу родитеља поштеђена од стресора процеса развода и нових околности, деца из разведених бракова уопште не морају имати проблема у прилагођавању или даљем развоју у односу на другу децу.

Реакције деце на развод брака зависе од многобројних фактора. Међу њима, први ћемо навести узраст. Разлог је јасан: деца размишљају квалитативно другачије у зависности од узраста.

Ако говоримо о предшколској деци, онда се најчешће као прва реакција јавља збуњеност. Дете није сасвим сигурно шта би могло да се дешава међу родитељима и недостатке у свом знању покушава да надомести својим теоријама о томе шта се и зашто дешава. Оно што је важно узети у обзир јесте да су деца на овом узрасту, више него на старијим, склона да себе виде као главног кривца, као некога ко је проузроковао развод. Доводећи оно што се дешава са родитељима у директну везу са собом, доживљавајући себе као главног кривца, дете на себе преузима одговорност да поново „споји“ родитеље. Присутне су фантазије о помирењу, о поновном заједничком животу. Уз то, дете може да осећа страх да ће изгубити једног од родитеља, те је зато кључно да се детету пренесе порука зашто се родитељи разводе (на језик прилагођен деци) и да уз то, љубав и пажња која му је досад била пружена неће изостати. Добра је идеја да се кроз процес развода за дете задрже стабилност и рутина како би што мање фактора у једном тренутку осцилирало и како би се смањио интензитет стресора. Дете може бурно реаговати када прелази од једног код другог родитеља. Зато је добро да међу родитељима, ма какав они однос међусобно имали, постоји договор о томе да се део проводи код једног, део код другог, или да постоји могућност посете, заједничких активности итд. Уколико родитељи одлуче да би било добро да заједнички проводе време са дететом, онда је важно предочити таква окупљања детету не као нешто што поткрепљује фантазије о помирењу.

Код деце од 6 до 8 година, ређе је видети кривицу за раскид односа међу родитељима у односу на млађу децу. Међутим, оно што се овде може јавити као доминантно осећање јесте туга због одласка једног родитеља или пре самог одласка, страх од напуштања, страх од губитка једног од родитеља.

Код деце од 9 до 12 година, често је бес најуочљивија емоција. Он се најчешће испољава као пад у школском успеху, испољавање агресивности у односима са другима, понекад као извесне аутодеструктивне радње. Ова дечија понашања треба схватити не као повод за санкционисање, него као позив за разговор. Понекад тиме дете у стављајући у центар проблем сопствене патологије може да покуша да задржи фокус на себи, уместо на расколу родитеља. Оно што држи родитеље заједно може бити управо дечији проблем. Овакав вид начина излажења на крај са разводом родитеља се може јавити и на нижим узрастима. Због беса се често може десити да дете заузме одређену страну, пронађе кривца и на тај начин ту емоцију веже за једног од родитеља. Из тог разлога је важно водити рачуна да се пред дететом супружници не оптужују, или да се појединачно жале детету. Једно од такође потенцијално присутних осећања код детета на овом узрасту може бити стид због развода родитеља. Важно је објаснити детету шта развод подразумева, зашто се дешава и зашто није нешто због чега би требало да се осећа издвојено, лоше, неприлагођено.

деца2Оно што је главна разлика када је фактор пола у питању је следећа : девојчице у току развода родитеља се обично повлаче, док дечаци постају агресивнији и непослушнији. Код дечака су најчешће промене видљивије него код девојчица, зато што непослушност и агресивност имају често у свом манифестовању веће последице. Из тог разлога, пробајте да обратите пажњу не само на јасне манифестације одређених понашања него и на изостанак неких других која су раније била испољавана.

Као главна порука овог текста би била да, уколико пролазите кроз период развода, ма колико да су вам мисли окупиране важним променама које предстоје у вашем животу важно је да останете осетљиви на потребе детета. Ослушните емоције, комуницирајте са дететом, и ако чак ситуација јесте толико драматична са другом половином, пробајте да барем на тачки рада за добробит детета будете сложни.

Ево још пар конкретних сугестија:

•Пре самог поступка развода, било би пожељно да родитељи заједно разговарају са дететом о ономе што предстоји.

•Понудите да детету одговорите на сва питања која би могло да има. Пробајте да што искреније одговорите детету, без давања лажних обећања.

•Уверите дете да оно није кривац и да родитељска љубав према детету са разводом брака неће нестати.

•Избегавајте расправе и међусобно окривљавање пред дететом.

•Такође, избегавајте да користите дете као некога ко вас извештава о тренутној ситуацији бившег супружника. Дете не би требало користити као посредника у комуникацији са бившим партнером.

Развод брака може несумњиво бити један од највећих стресова у животу појединца и може имати великог утицаја и на саме супружнике и на децу. У целој причи најважније је кроз сам процес проћи што безболније, ослушкивати потребе свог детета (своје деце) и подстицати комуникацију. Понекад је сасвим пригодно потражити помоћ уколико вам постаје тешко да се са свиме изборите. Подршка социјалне мреже коју особа има је свакако увек важан ослонац (само треба водити рачуна да људи у мрежи, породица, пријатељи, не интерферирају, не бивају умешани већ да само пружају подршку у ношењу са последицама развода). Такође, увек постоје лица посебно обучена за бављење психолошком проблематиком, а то су психотерапеути који вам могу помоћи да лакше пребродите тај животни период, да извентилирате емоције које „потискујете“ зарад ефикасности, да пронађете за вас прихватљива решења.

„У три речи могу да саберем цели живот: Наставља да тече“- Роберт Фрост

Питање је како можемо да остваримо да тече на што бољи начин како за нас, тако и за људе укључене у наше животе, и нарочито- за нашу децу.