Menu

Мама, тата, ја не могу више!!!

Уколико сте ову реченицу чули барем једном након што дете заврши са часом (спорта, језика, чега год…) или треба да на њега пође, онда вам желимо пријатно читање уз наду да ћете имати неке користи од овог текста.

Пре него што почнете да осуђујете дете да је лењо, да лако одустаје, покушајте да се сетите колико пута сте ви, као одрасле, зреле особе, јасно свесне које су добробити одређене активности, иапк, једноставно од ње одустали. Не почињите са правдањем, већ једноставно помислите на то. Сада, када смо мало ослободили децу таквих осуда, хајде да наставимо са текстом.

Многи психолози који су се бавили утицајем еволуције на формирање широког спектра понашања код човека, истичу да деца функционишу по урођеном биолошком принципу задовољства, да сасвим хедонистички бирају оно што је пријатно и избегавају оно што је непријатно. Социјализација нас учи временом да нека задовољства одлажемо, да прихватамо да су неке непријатне ствари нужне и корисне. Важно је да схватите да сте ви ВЕОМА БИТАН фактор у социјализацији вашег детета. Ако је дете већином свог детињства (али и касније) заштићено од огромног броја ситуација које могу учинити да се осећа непријатно, биће му ускраћен велики број ситуација за учење и развој.

Добар родитељ није само онај који зна да пригрли дете. Добар родитељ је и онај који правовремено зна да фрустрира.

Када се родитељи сусретну са дететовим „отпором“ ка спорту, из нашег искуства, најчешће поступају на три начина: 1) остају доследни и убеђују дете да то мора да изгура до краја, 2) траже помоћ од стручних лица у школици спорта; 3) једноставно одустану. Од ових опција можда је најгоре једноставно одустати јер тада остајете без повратне информације шта то заиста детету смета, како би дете могло да се са тим носи, шта би даље могло да научи… Признајемо, стављајући се у ципеле родитеља, тешко је разлучити када смо превише попустљиви према детету а када дете форсирамо у нешто што неће.

Међутим, ако имамо у виду претходни пасус о дететовој тежњи да иде линијом мањег отпора и ако смо као одрасли свесни добробити бављења спортом (или уопште било којом другом корисном активношћу), онда би требало да нам буде циљ и да утичемо на дете да се задржи у тој активности, и да пренесемо одређене поруке које ће оно моћи да разуме.

Ако бисмо укратко морали да представимо процес учења, можда би то најбоље могло ићи овако: дете се сусреће са нечим потпуно непознатим за чије поимање нема мисаоних оруђа. Шта ради? У зависности од тога да ли то нешто види као потенцијалну претњу, може имати већу или мању анксиозност. Деца, међутим, најчешће не стоје паралисана пред новином, већ након извесног времена почињу да испитују одређену непознаницу. Испитујући њена својства они је осмишљавају, они је провлаче је кроз различите димензије свог искуства. На пример: пријатно-непријатно, топло-хладно, меко-тврдо, плишано-глатко, одскаче-не одскаче, занимљиво одраслима-досадно одраслима итд. Деца не остају само на процесу осмишљавања већ у следећој ситуацији када се сусретну са одређеним предметом примењују исте димензије да виде „како раде“. (Ако вам је дете икад бацило драгу чинију и поломило је, можда се само десило да је испитивало димензије : пада-не пада, остаће цело- сломиће се. Прва хипотеза потврђена, друга хипотеза, на вашу жалост, није 🙂 ) Овај процес учења није карактеристичан само за децу. Анксиозност осећамо и ми када се сусретнемо са нечим што не можемо сасвим да појмимо. Дешава се да и ми понекад стојимо са стране гледајући то нешто ново, неодлучни да се са тим суочимо. Онда можда покушавамо да појмимо шта би то могло бити… па гледамо да ли нам претпоставка ради или не. Оно што ми знамо јесте да постоје особе које могу да нам помогну да појмимо нама непознате феномене: зато за бол у телу идемо код лекара, за психичку бол код психотерапеута, за необични звук аутомобила код аутомеханичара, за неразумљив рецепт лекара код фармацеута… Сви они прво питају (шта вас боли, откад то, шта се десило, како се осећате, када сте чули то, какав звук, да ли бисте ми показали… итд.) То је оно што и ви треба да прво урадите. ПИТАЈТЕ! Разговарајте са вашим дететом. Не испитујте дете, не постављајте „полицијски“ питања. Разговарајте. Понекад нормализујте: „Сваком се некад десило да је радио нешто што није волео…“. Поделите своје искуство. Међутим, останите доследни једној причи, једној поруци коју желите да пренесете. Манипулишите деловима, а задржите нетакнуту целину.

На часу у школици спорта, али верујемо и у било ком спортском клубу у којем се ради озбиљно, професионално, нема времена за причу на часу. Ми јако много држимо до дисциплине и трудимо се да на часу то буде јако очигледно и деци и родитељима који најчешће часове посматрају (или путем екрана или са галерије).

Предлажемо да на крају урадите један тест са својом породицом, пријатељима, колегама. Питајте их о дисциплини. Шта она подразумева, како се стиче, како је доживљавају (позитивно, негативно), шта би за њих било супротно дисциплини, чему дисциплина води и шта се дешава уколико нисмо дисциплиновани. Претпоставка је да ће неки одговори бити различити. Дисциплину можемо да доживимо на различите начине. Можемо да је осмислимо као нужно зло на путу ка остварењу неког циља, као нешто што нам доноси мир и прија нам јер нам је битна ефикасност, као нешто што убија креативност јер не оставља простора за слободне активности…Суштински, било која ствар на свету може да се осмисли на онолико различитих начина колико нам наша машта, наш ум дозвољавају. Са децом немамо много времена да причамо о дисциплини, и једино што радимо јесте кажњавање недисциплине и повремено давање похвала за оне који јесу дисциплиновани. Та дисциплина, ред на часу, стално подсећање да се ради без речи, да се слуша, да се не врпољи, да се стоји у месту, за децу може бити веома напорна. Помозите нам и причајте са децом о томе.

Све у свему, наше искуство је да постоји много разлога зашто ће се дете пожалити на спорт. Од тога да је тамо превише напорно, до тога да га неки наставник стално опомиње, разлози су заиста разноврсни. Иако је у многим ситуацијама сасвим природно за родитеља или за наставника рећи да је дете лењо, незаинтересовано, неупорно итд., треба бити обазрив какве вербалне налепнице стављамо на доживљаје детета. Можда је деци само потребно:

„..мало убеђивања да постоје нове авеније које би се могле истражити, други угао приступа који се може размотрити. Несумњиво су одрасли ти који ће вероватније покушати да убеде себе да су открили „право“ значење догађаја.“ (Тхе Цхилд Wитхин (1998), Бутлер Р.,Греен Д.)

Нама је увек „згодније“ да нам неко да дијагнозу, јасне одреднице куда даље, једнозначна тумачења нама нејасних дешавања. Међутим, ђокушајте да гледате на свет из перспективе вашег детета и то не у циљу оправдавања његовог понашања, него у циљу разумевања. Онда када разумете како ваше дете размишља, биће много лакше да схватите зашто су неке ствари „тако тешке“ за њега. На крају крајева, преговарање иде много боље ако сте „на истој таласној дужини“.

Ево једног занимљивог клипа о експерименту о одлагању задовољства код деце. Једна илустрација колико је деци тешко да не посегну за тренутним задовољствима. Насмејаће вас 🙂 – ВИДЕО