Menu

Зашто казне немају ефекта или…како разумети понашање детета?

Нема тога што родитељ не би урадио за дете, истина.

Али идеју да родитељ увек зна шта је најбоље за његово дете, можда би с времена на време требало да доведемо у питање.

Занимљиво је да, чак и онда када мислимо да радимо несто добро за своје дете (и можда и заправо то радимо) не проверавамо да ли дете то зна. Неки родитељи ни не виде смисао у томе да претерано објашњавају смисао својих поступака деци, јер „схватиће она кад одрасту“.

До 13. године сам мислио да је моје име “Ћути" Џо Намат

Међутим, онда се јави проблем(чић) овакав или онакав, родитељ креће пуном офанзивом у његово решавање, опет правећи исту грешку.

Жалећи се другим људима, кажу:

Све сам пробао и ништа нема ефекта. Одузмем му све активности које су му драге, он још горе учи. Кажем му да ћу га наградити новим патикама, чини ми се да и не региструје шта је то што му нудим. Наљутим се и нећу да разговарам са њим, каже „баш ме брига“… А онда на крају седнем и разговарам са њим, кажем му да тако више не може, да сам љута…. И ни то га не дотакне… Не знам више куд.

Многим родитељима се ово дешава и ствара им утисак да губе конце из својих руку.

Најчешће је то тренутак када призивају друге људе у помоћ, тажећи савет.

Вероватно да су многи од вас из тог разлога и почели са читањем овог блога.

Дакле, где обично настаје проблем? Дете се понаша у складу са оним сто опажа да је истинито.

Заправо, то не раде деца, то радимо сви.

Ако доживљавате да вас партнер мање воли, узалуд вам он доказивао да вас заиста воли, ви цете вероватно те доказе извртати и називати их ситним поткупљењима који само иду у прилог томе да вас не воли…

Ако сматрате да је Ваш шеф неправедан, бићете усмеренији ка томе да посматрате поступке у којима ради нешто погрешно, чак и онда када се можда труди да са Вама изглади односе.

Вероватноћа је да ћемо ићи у оном смеру ка којем нам је окренут поглед.

Дакле – уочити значај дечије перспективе је важно, зато што, врло једноставно, она управља начином на који се дете понаша.

Понашања, било наша, било дечија, имају своју интерну логику. Питате се како неке казне не делују. Одговор је најчешће – зато што у већини случајева потпуно „промашују мету“.

Ево примера :

0001-01Детету које добија лоше оцене зато сто покушава да буде популарно у друству, сасвим це бити свеједно да ли му ви забраните да гледа ТВ или игра компијутер што иначе воли да ради.

Девојчици која је схватила да, кад год она прави проблеме у сколи, мама и тата се не свадјају, неће бити казна то сто це јој забранити дружења са другарицама. Њој је казна ако родитељи и упрокос лошим оценама наставе да се свађају.

Дакле, то што је несто исправно или неисправно у вашим очима, не мора да буде релевантно за начин на који дете то види. Цак штавише, сви покушаји да дете водите стручњацима са жељом да га „исправе“ на онај начин на који ви сматрате да је „покварено“ биће сасвим бесмислени.

Тек разумевањем дечије перспективе може се осмислити начин да се дете преусмери на то да види и неке друге смерове кретања од оних које тренутно бира.

0001-02

Мимоилажења настају и у вези са тим шта су приоритети Вама, а шта су приоритети деци.

Као добра илустрација мимоилажења, намеће се тема школских оцена.

Ако мало боље размислите, тешко да једно дете може да повеже успех у животу са оценама које тренутно добија.

И мада ви можда видите ту повезаност, постоји и више него велика могућност да је деца неће видети. Оно што деца могу да виде је то да ли су прихваћена од стране другара или не. Наравно, у њиховим очима, то врло лако може да постане приоритет важнији од ваших приоритета.

Једна неумитна чињеница је да ваша деца расту, и како нажалост, тако и на срећу, одступаће од ваших мерила.

Та одступања се некада покажу као пожељна, а некада не.

Успут, као родитељи правимо бројне грешке и неретко видимо нека понашања деце као последицу својих.

Међутим, уместо да себе или дете кривите или да покушавате да свим силама „истерате“ оно за шта мислите да је најбоље, можда би требало да застанете и да размислите.

Разумети дете није исто што и оправдати његове поступке.

Разумети значи схватити на који начин је то понашање логична последица онога што дете види, мисли, осећа а оправдати би значило томе придати позитивну конотацију.

Понекада ћете самим тим што упознајете дечију перспективу некако почети да схватате проблем као оправданији, али то не мора да буде случај. Разумевање вам, са друге стране, показује куда је потребно интервенисати да би се даљи проблеми спречили.

Како разумети дете?

Најпре, важно је створити подлогу за разговор, „припремити терен“. Не можемо направити универзални рецепт за то, зато што, природно, различити родитељи имају различите односе са децом.

Важно је да дете буде убеђено у то да га нећете осуђивати или кажњавати ако пожели да Вам каже баш оно што мисли.

Понекад је увод у то представљање таквог разлога између родитеља и детета, као нечег сасвим нормалног, што сте и ви имали са својим родитељима. Можете навести пример (или га измислити) када сте ви били у сличној ситуацији.

Покушајте да пре тог разговора промислите и о следећим важним питањима.

  • Из чије перспективе проблем постоји?
  • Да ли само ви видите проблем, као родитељи, или и дете види то исто као проблем?
  • Ако не, шта је оно што је из дететове перспективе проблем?
  • Направите временску линију проблема : Када се први пут јавио, када се најинтензивније или најучесталије јавља? Како се проблем мењао?
  • Шта је заједничко тим јављањима? Околности, људи, стресори, задаци…?

Имајте на уму да, то што ви као родитељи видите неки проблем, не мора да значи да то исто види и дете. Ако сте уверени у легитимност својих поступака, док дете уопште не разуме шта је то што покушавате, немојте се ослањати на то да ће то само схватити. Потрудите се да објасните.