Menu

Како да емоционално описменимо децу?

Ако вас је и овај наслов збунио, разлог томе може бити да емоције сматрате толико универзално присутним да вам се чини нема ни потребе да се уводи неко “описмењавање”.

Зар нисмо емоционално писмени самим тим што осећамо? Шта то уопште значи?

002-04

Ако чак и говоримо о описмењавању, зар томе не би требало учити одрасле? Деца су бића која одишу емоцијама, одрасли су ти који их спутавају.

Хм, мораћемо да се делимично сложимо.

Да је одрасле потребно подучавати емоционалној писмености, слажемо се.

Са друге стране, подучавајући родитеље утичемо на то да они своје знање, што директно, а што индиректно, пренесу својој деци. Самим тим што нешто осећамо, не значи да то исто знамо да препознамо, именујемо или искомуницирамо.

То је вештина која се учи и најчешће баш у породици.

Ово, упозоравамо, није нека прича коју су осмислили психолози да би имали шта да продају као своју услугу.

Већ одавно постоје бројне теорије које говоре о томе да, упрокос томе што (сасвим сигурно) нешто осећамо, то нешто можемо сматрати емоцијом тек онда када успемо да осетима, мислима, сопственим делима придамо неког смисла.

Препознавање емоција је вештина која се стиче кроз однос са другим људима. Из тог разлога, ми смо јако важне фигуре у емоционалном сазнавању нашег детета.

002-02Емоција је у психологији једна од оних тема коју желите да унесете у разговор када желите да психологе посвађате.

Различите струје имају своја оправдања, те је тешко рашчивијати шта уопште емоција јесте.

Да ли представља неки вид унутрашње силе која нас покреће да се понашамо и мислимо на њој доследан начин или представља резултат нашег покушаја да придамо значења некој ситуацији? Заправо, сама емоција је много више од „осећаја“, зар не?

Када кажемо „ја волим своје дете“, зар нисмо управо и помислили на слику свог детета, осетили неку благу топлину или сузе у очима и индиректно пренели поруку да нема шта не бисмо урадили за њега.

Дакле, сводити емоцију на невербално (осете унутар тела) је апсолутно погрешно.

Када кажемо „Не трчи брзо степеницама, пашћеш!“, зар нисмо у исто време пренели поруку да се плашимо, проценили ситуацију у којој би дете могло да се повреди, осетили „нагон“ да повисимо тон уз изговарање ових речи? С обзиром да децу учимо вербализацији (говорењу, речима), последично важно је да их научимо и вербализовању емоција (препознавању код себе и другог, њиховом разумевању и именовању).

002-03

Први главни тумач онога што дете осећа је родитељ.

Самим тим што има моћ да о осећању говори, родитељ каналише неки доживљај детета. Оно почне да плаче, а ви приђете и кажете: „Немој да будеш тужан, ту је мама (претпостављајући да је тужно дете када маме нема).

Ми препознајемо контекст у којима се типично осећа одређена емоција и последично преносимо детету поруку да је у том тренутку примерено осећати нешто.  Ми крећемо од претпоставке да постоји неко осећање, а онда претпостављајући даље делујемо као преводиоци који не познају сасвим добро језик са којег преводе, али су вољни да продукују решења док не наиђу на оно које је довољно прецизно. Временом, и само дете ће ситуацију игре препознати као ону која доноси срећу, зар не?

Бити емоционално писмен не значи само осећати нешто.

То значи имати увид у то како се осећамо, да знамо да то назовемо одређеним именом, да разумемо зашто нам се неко осећање дешава, да знамо да усмеримо емоције које нам нису пријатне, да можемо да замислимо како би се неко други осећао и слично. Одједном, описом шта то треба да значи можете разумети да многи људи иако је л’ осећају, немају вештине које смо описали. Сасвим сигурно, ове вештине много значе за успостављање односа и на личном и на професионалном плану и треба их знати развити.

Ево наших предлога како то можете чинити свакодневно:

1.Користите свакодневне ситуације да скренете детету пажњу на начин на који се осећа.

Једноставно питање „Како си?“ и подучавање да одговор на то питање није „лепо“, већ да може бити „добро“, „лоше“, „срећан сам“, „тужан сам“, „збуњен сам“ и слично, важан је део учења емоционалне писмености. Када препознате контекст у којем би дете можда могло да се осећа, на пример, тужно, испричајте му своју причу о сличној ситуацији када сте се тако осећали. На тај начин учите дете да сензације повеже са контекстом, да их вербализује и искомуницира.

2.Покушајте да наводите дете да у различитим односима

свет сагледа из перспективе другог. На пример, када разрешавате конфликте, покушајте да дете подстакнете да се стави у туђе ципеле. „Шта мислиш, како се он осећа?“

3.Када гледате филмове, читате приче, листате сликовнице, гледате представе,

тражите од детета да обрати пажњу различите изразе на лицу и  понашања, претпостави која би емоција могла бити у питању и зашто се она јавила. „О види како је развукао усне у осмех“ „Бата плаче јер је тужан. Шта мислиш зашто?“

4.Осмишљавајте игре

у којима дете треба да представи или препозна одређену емоцију. На пример, можете правити маске са различитим изразима лица, креирати приче у којима се ликови осећају на различите начине, глумити различите ликове тако да друга особа препозна коју емоцију глумите и слично.

5.Можда најтежи део (а најефикаснији) је да сами дајете примере детету.

Љут сам на тебе јер се тако понашаш“ „Не знам како да одговорим на то питање, збунио си ме.“ „Тужна сам.

Знати препознати емоцију код себе и код других, именовати је и пренети је другом као поруку, важна је вештина којој децу треба да подучимо. Емоционална писменост је важна за успостављање односа разумевања и поштовања. Из тог разлога, када год сте у могућности, користите прилику да као родитељи, код себе освешћујете различите „унутрашње“ процесе и да код деце подстичете дијалог о томе како се они осећају, шта су њихове потребе и како они доживљавају свет око себе.